То није осмех, то је грч

Гужва. Унезверено се кретао кроз њу, трудећи се да изгледа што нормалније. Није волео, та, места препуна света, што су у суштини јако, јако празна. Параонично се освртао око себе. Личио је на зависника од крека. Изгледало је као да бежи од некога, непрестано водећи рачуна да га тај неко не стигне, не пронађе. Ни то није био сценарио.

Надасве, неуспешно је покушавао да побегне од људи. Од њиховог фолирања. Окретао се, посматрао је њихова лица. Њихове очи. Њихове изгледе. Прозор у њихову душу и њихова фасада нису причали исту причу. Били су насмејани, задовољни својим друштвом, задовољни друштвом уопште. Нису их занимале друге ствари до оних тренутних, пролазних и, оно чега се највише гнушао, примитивних. Ради, купуј, користи, умри. Робуј!

Из очију се видела патња. Њихово унутрашње ја, потискивано годинама обликовања, вапело је да буде пуштено. Вапело је да се испољи. Искра је тињала, искра се гасила... Оно што су, губило је битку пред оним што се од њих тражи да буду... Неминовно, полако, али сигурно.

И даље се гурао кроз масу. Излаз из те гужве се већ назирао. Светла неке велике пословнице осветљавала су улицу на коју је излазио. Са билборда се кезила нека жена, рекламирала је нешто тотално небитно. Загледао се и у њене очи... Размишљао је. Колико великих талената је тако убијено. Колико великих научника. Колико људи је, заправо, починило самоубиство, а наставило да живи. Стајао је под светиљком и гледао у онај билборд. Жена се и даље онако пластично кезила. Стресао се. То није осмех. Не. То је грч.

Време и одступница. (Морал, део Први.)

Случај: Народ против Севиџа Кроса.

Порота је донела пресуду... Оптужени, Севиџ Крос, је... КРИВ, за убиство са предумишљајем, своје жене, Саре Крос. Осуђује се на 40 година затвора, без могућности помиловања и ревизије казне.

20 дана касније.

            Моје име је Севиџ Крос... Време овде споро пролази... Тера на размишљање. Без обзира на све, ја сам моралан човек! То је битно... Ваљда... Да ли сам? Требало је да буде несрећан случај... Било је из оправданог разлога... Требала је помоћ нашем малом детету... Ја... Ја... Ја... Није требало да буде овако... Нисам овако планирао...

            Моја прича креће пре око 3 месеца... Моменат, који се јави понекад у свачијем животу, онај тренутак, када или пуцате и губите све, или настављате јачи и моћнији него што сте икад били. Остао сам без посла... 30 година, и нижи брокерски референт! Нисам то хтео да допустим, нисам то хтео да трпим... Ти НОВИ клинци и њихова глупа технологија... Прегазило ме време кажу... Нека, ипак , ја сам им желео сву срећу у њиховом послу. У међувремену, мом малом, налазе редак облик леукемије... Кажу да је његова појава изражена у промилима... Па што баш мом малом, Боже, ако те има, зашто? Промили... Па мени, па мом малом! Уштеђевина, за његов колеџ, се истопила брзином светлости... Глупо социјално и здравстевни систем... Да хоће више прогурати тај нови закон. Без посла, без новца... Још само једно решење... Животно осигурање моје жене... Скоро милион... Да ли је довољно...? Не! Зашто о томе уопште и размишљам!

2 месеца раније.

            Малом није нимало боље... Терапија... Прескупа! Хипотека на хипотеку... Боже, сигурно те нема! Да те има, ти би помогао! Ти би нашао новце, нашао би начин да мом малом буде боље! Зашто?!

            И даље, само један излаз... Мора да изгледа као несрећан случај! Иначе... Ништа од новца! Све остаје осигурању, проклети капиталисти... Само им је новац на памети, не брину они много о потребама нас, обичних људи. И где су сада они добри људи са телевизије, који помажу онима у невољи... Лажи! Медиокритети.

            Несрећан случај... Као у филму... Просто... Један ударац – и пад низ степенице... Просто! Чисто! Перфектан злочин... Волим је...Али морам... Због мог малог. То му је једини спас.

Месец дана раније.

            Недеља... Дан кишан, неуобичајен за лето... Обоје смо кући. Чврсто решен – обавићу то данас! Малом је све горе... Тренутак је сада... Место је овде... Сара... Стоји на степеницама, лепша него икад... То је само један ударац, један, јак и прецизан! Био си сјајан бејзбол играч у средњој! Замисли да је лопта и распали! Због будућности твог малог... Бога ионако нема, да га има, он би помогао твом клинцу!

            Туп ударац... Пад... Степенице... Светло на крају тунела, и беживотно тело његове вољене Саре... Тишина... Напољу и даље пада киша...

             Одлазак до телефона... 911... -Ја... Ја... Сам убио своју жену.

Сада.

            Данас су ми јавили да је мој мали преминуо... Терапија није успела. Боже, узми га код себе... Боже, молим те... Саро... Чувај га... Опрости ми.

Пар година касније.

            Од мене је остала бледа сенка... Кошмари... Несаница. Питање... Да ли је морално, учинити неморалну ствар из моралног разлога и убеђења... Питање једно... Времена на претек и само једна ствар за радити – размишљање...

            Моје име је Севиџ Крос. Бледа сам љуштура онога што сам некада био... Убица сам. Можда сте већ чули за мене... Можда нисте... Чућете... Надам се да ће ме Бог прихватити под његов скут, надам се... И да... Поучен мојим искуством... Није морално... Нико више није моралан... Време нас је прегазило.