Tele je sivo

Ili ti, priča o tome kako i sami sve više počinjemo da verujemo svemu što nam mediji kažu.
Vođen rečima Kralja Čačka, koji kaže "istinu vide oni koje život ne uspe da zavara", i svojim sopsteveni očima, reših da stavim svojevrsni, lični, žig na tu priču o ljubičastom, Milkinom, teletu, koje se rodilo u okolini rodnog mi grada. Naravno, sa posebnim akcentom i osvrtom na to, šta je Neša mislio pod "život" i kako je moguće da ljudi tu zapravo vide, ili žele da vide, ljubičasto tele.

No, blagi osvrt. Svega par dana unazad. Ljudi po socijalnim mrežama krenušte da postavljaju linkove, koji vode do tog "ljubičastog" primerka muške krave. Prvo sam pomislio da bombardovanje uzima danak, kad ono,   nije bombardovanje, već ljudski idiotizam. Što je, složićemo se, gore. Mnogo gore.

Sem, te famozne kompanije, čija, divna, ljubičasta kravica njuškom gurka i spaja ljude i čije proizvode pakuje ceo zverinjak neke tamo šume, na nekoj tamo čuki, i tog seljaka, u čijem se domaćinstvu rodilo to stvorenje, niko drugi nema, neke preterane koristi. Šta više, nikakve. Možda sam pomalo skeptik, u ovim jutarnjim časovima, ali čisto sumnjam da će mi se otvoriti vrata školovanja u Evropi, zbog toga što se kraj mog grada rodila "ljubičasta" muška krava. U daljem tekstu VO.

U celoj toj medijskoj uidurmi, koja proprati rođenje, obojenog, ama ni jednom, ne uspeh da vidim ljubičaste niti na tom teletu. Ako se izuzme šal, koji je gore pomenuta kompanija poslala. Ali mediji su rekli svoje. On je ljubičast. Kraj. I tako, doživiš, da čuješ kako neko zapravo tu vidi ljubičasto tele. Da je to znak, ili ko će ga znati šta već mozak malih ljudi može da izdokona. Možda je to zapravo, reinkarnacija našeg novog prosvetitelja, spasitelja... Kad smo kod reinkarnacija, najradije bih bio velik' kamen! No, o tome drugi put.

Bek tu d trek, maj dir vans. Cela ta priča, verovatno bi me pogodila koliko i činjenica da tamo negde u Americi, religija ne utiče na ljude kako su očekivali. Ili da uprostim - nimalo. Ipak, ne ostah imun pred činjenicom da se lagano pretvaramo u lika iz Paklene Pomorandže. Lika bez prava na izbor. Gutaj šta ti je servirano, pa makar to bilo i ljubičasto tele. Nije bitna činjenica što je zid iza njega iste boje kao on. On je ljubičast. Betonski zid je siv.

I sad, celu tu priču zamišljam, kao nekoga ko sedi u senci, i lagano pojačava dozu na infuziji zaglupljivanja. I testira, koliko se obruč može stegnuti, pre nego narodu oči iskoče i on, tako slep, progleda. Do tog momenta, tele doživljava medijsku slavu, parira čak i Karleuši (u tom slučaju glasam za tele).  Šta je Neša - Kralj, mislio pod "život", izdokonajte sami. Imate vremena. Ostavite tuđi život i malo se zapitajte. Za kraj, moji dragi, kod očiju slepi, čitaoci, ostajte mi dobro i dosledno, do naredne ture ljubičastih teladi, krava koje lete i predaka superljudi. Fervel. I da. Tele je, ipak, sivo.

Vinjak i bluz.

Tiha i skoro neprimetna svetlost upadala je u sobu kroz jedan jedini prozor. Napola spuštena roletna, ublažavala je, ionako blagu, svetlost ulične rasvete. Mrak. Skoro potpuni mrak. Ambijent je odgovarao njegovom trenutnom stanju. Odgovaralo mu je bilo šta što skriva i maskira svakodnevicu.

Igla gramofona, lagano je grebala površinu, par decenija stare ploče. Bilo je to jedino bogatstvo koje je nasledio. Par decenija staro. Baš kao i on. Sedeo je u ispucaloj fotelji od kože. Njegova omiljena fotelja za čitanje. Nije čitao. Već dugo. Među prstima, žar cigare je potmulo parao mrak. Žar koji tinja. Baš kao i on što je tinjao. Lagano i neprestano. Kadkad, uz njegov dubog udah, žar bi postao sjajan, svetao.Neko ko bi sedeo preko puta njega i posmatrao delovao bi kao sunce, osvetljavao bi njegovo lice, zagasitom orandž bojom. Tog nekog nije bilo. Već dugo. Nedugo zatim. Izdah. Dugačak. Tmuran. Izdah čoveka koji tim činom, skida balast na duši. On je postao vreme koje izdiše. Čovek...

Gramofon je po ko zna koji put čitao istu ploču. Puštao isti zvuk. Prijatno krčanje igle, uz tihe zvuke gitare, prećene saksom. Bluz. Muzika koju je razumeo. Muzika koju je živeo. Nije imao pravi opis za ono što čuje. Verovao je da za to ne postoji opis. Mada je scena vođenja ljubavi između saksa i gitare, bilo nešto najpribližnije što je mogao da izdokona. I opet mrak. I opet čovek. I opet bluz...

Palio je poslednju cigaru iz pakle. Pod plamenom zipa, njegovo brigom i borbom isklesano lice, dobi novu dimenziju. Kao dašak topline u hladnoj, januarskoj, noći. Plamen preseče mrak. Naglo, kao varnica iz koje je nastao. Iz njega beše kamin sa porodičnim slikama. Kraj njega puna piksla. Kraj njega puna čaša. Kraj njega prazna flaša. I jedan prazan život. Lagano je pijuckao. Kao da ima svo vreme, svih svetova. Još jedan gutljaj. Čaša postade prazna. Ležerno je spustio istu na mali stočić, povrh knjiga. Bukovski. Voleo je Bukovskog. Nije bio bludni sin, još dalje je bio od svetca. Sve jedno, voleo ga je. Povuče još jedan dim. Izdah. I opet bi mrak. I opet bi čovek. I bluz. I vinjak.

Sunčevi zraci su lagano farbali okolinu, divnim, svetlim tonovima. Kupali u zlatu drveće i prozore okrenute ka istoku. Dejvid Boui je završavao svoju pesmu. Sada se čulo samo krčanje. Onaj divni, prijatni šum, koji samo ploča može da napravi. I ono je lagano odumiralo. Gledao je kroz prozor. Pružio je ruke ka svetlosti. Udahnuo. I ona ga zagrli... On posta vreme koje udiše. Čovek...

Ti si samo broj

"U zavodu su radili brzo. Nije bilo vremena za gubljenje. Po kalendaru zemljana, bio je septembar, nisu bili sigurni koji dan, mada, kada bolje razmislim, njima to nije ni bilo bitno. Uglavnom, prošlo je nešto više od devet meseci od nove godine. Duše svih tih malih ljudi, valjalo je uobličiti i poslati u pravom momentu na pravu adresu. Valjalo je udahnuti im život - tačno na vreme. Ni pre ni kasnije. Sve je bilo u haosu. U zavodu za dušu i život, radili su punom parom. Bolovanja i odmori nisu bili dozvoljeni u septembru. Ni pod tačkom razno.

Verovatno su postojali i praktičniji načini za celu tu zbrku, no, birokratija je i tamo umešala prste. Ipak, nisu imali kad da se žale. Duše su čekale. Elegantno spakovane u niz cifri. Svaka cifra, na svoju adresu, bez mogućnosti za grešku. Bez mogućnosti za zastoj. Bez prava na izbor.

I tako dok se brzinom misli, te, nove-stare duše rasejavaju po svetu, svaka na svoju adresu, nošene vetrom, pticom, mišlju. Kupusom. I šta ti ja znam već čime. Sve one su znale šta će biti. U šta će se razviti. Jedino što ih je sputavalo, beše, taj broj. Taj žig, koji im nametnuše i kojim im skratiše ruke izbora. Nisi šta biraš, već gde te računar rasporedi.

Dok se roditelji raduju, dok se oko njih slavi, negde diskretno i lepo, negde kao da se ide u rat, dok se kumovi napijaju i smišljaju kakvo ime da nadenu tom novom, malom, bespomoćnom stvoru, taj isti stvor gleda sve u neverici i nada se, da će biti shvaćen od strane tih, kojima je podaren. Vremenom će mu se sve samo kazati. Vremenom. I tako, mališan, nastao iz broja, dobi svoj prvi ovozemaljski broj. Nadenuše mu tako, ime, rekoše mu iz kog je plemena...

I tako, u svoj tragi-komici matematike života, umetnika oblikovaše u pravnika, književnika u matematičara i tako dalje, i tako u beskraj. Oni nastaviše da dobijaju svoje brojeve. Njihov život posta broj. Kojim dokazuju koliko znaju, koliko vrede, koliko su privlačni, koliko su bogati. Kao da su sve to brojevima merljive konstante..."

-Ti. Jeste ti. Iz poslednje klupe. Šta to švrlajš tok JA pričam?
-Ovaj... Niš...
-Ustaj da odgovaraš. Koji si broj?