Глуво доба ноћи. Мирис тамјана простирао се собом и надраживао ноздрве. Кадионица се димила. Одисала је смиреношћу. Гравура на њеној позлати, деловала је мистично и сабласно под светлошћу једне, једине свеће.
Мали човек, погурен, грчио се изнад телефона. Чекао је позив. У стану је било хладно. Већ одавно није платио. Већ одавно није имао ни пас за шта да га уједе. Руку на срце, колико је био гладан, вероватно би он ујео тог пса. Телефон је и даље ћутао. Није било назнаке да ће се било шта десити... Није био сигуран зашто све ово ради. Вероватно зато, што у тренутцима очаја, људи су спремни да поверују у свакакве глупости.
Погледао је у распеће, невешто постављено на зид. Није чак био сигуран да ли је постављено на добру страну, нити има ли страна везе са тим. Није био верник. Окренуо се томе од скора, тражећи излаз у нечем вишем, мислећи да је посао Свевишњег да тражи посао за нас и да нам даје новац... Поново је погледао у распеће. Лице Исуса као да се померало, док је пламен свеће играо, неку своју игру, познату само ватри. Подишла га је језа. Сетио се школских лекција у којима се помиње страхопоштовање које изазивају, те, црквене ствари. Осетио се малим. Мањим него што је стварно био у том моменту.
Покушао је да се сети фаце просјака, који му је пришао и рекао да ће оно што је пожелео бити услишено вечерас. Да само седи и чека крај телефона. Није имао представу како је просјак знао шта он жели. Још мање је знао како се тако нешто може десити преко телефона. Желео је да умре. Да се више не мучи. Крајњи потез кукавице, који је одавно дигао руке од тога, да уместо кукњаве, може да предузме нешто и да се бори. Премотавао је свој живот. Долазећи до све суровијег закључка да је с разлогом ту где је. Негде је чуо да кажу, како посејеш, тако пожањеш. Увидео је да су плодови његове жетве били само разумни принос, оног семена које је посадио у младости. И даље је лагао себе чињеницом, да када умре, проблема неће бити. Да је ту крај. Мада... Ни у то више није био сигуран.
Сат је ударио три пута. Почео је да сумња у просјакове речи. Запитао се, зашто би ико нормалан поверовао у тако нешто. Смрт преко телефона. Како да не. У неком, ретком налету сарказма, помисли да и божанске службе касне са својим пословима, да то није само случај у овој трулој земљи. Мисли му одлетеше на његову децу. Имао их је. Отишли су сваки на своју страну. Нису се јављали већ дуго. Заслужио је. Није био ту када им је требао, спутавао их је када није требао, вређао и омаловажавао у свим осталим приликама. Понекад, колико год му је било драго што су успели, чудио се, како. Вероватно их је Бог имао на уму, помисли. Њега вечерас, сигурно нема...
Пет удараца. Човече, како је дуга и хладна ноћ. Већ одавно је заволео лето, из разлога што нема грејања. Сада већ увијен у ћебе, и даље је седео крај телефона. Свећа је догоревала. Игра ватре у додиру са истопљеним воском, постала је веома занимљива за гледање. Није га занимала. Распеће, ни оно се није померило. То су само предмети, подсети он себе. Идолопоклонство. Наставио је дебату са самим собом. Као да су му већ изветрели мирис тамјана и та нежна светлост свеће, давали неку снагу, да по први пут у животу победи самог себе. Био је то чудан осећај. Можда и није, можда је само навикао да диже руке на први знак невоље и на прву појаву проблема. Углавном, осећај му се свидео. Први пут после толико година, после свих година, осетио је да има снаге да уради нешто! Да има снаге и воље да нешто промени. Из корена. Опет се јавио сарказам, па није тешко мењати из корена, када ништа не радиш. Јавила му се жеља да види своју децу, своје унуке, у оку му се јави суза... Није га било брига што ће га видети јадног и бедног. Такав је какав је. Сада је време за промену! Поверовао је, да никад није касно. Није имао појма, да је још неко њега имао на уму... Из ко зна ког разлога, подиже слушалицу. Пријатан женски глас, рече, да је претплатнички вод искључен. Насмејао се сам себи. А потом и чињеници да је био толико наиван да поверује у просјакову причу. Гласно се насмејао.
Промена је почела. После ко зна колико времена, обријао се. Скратио је косу. Кажу да све креће од ситница. Кренуло је. Кренуо је по новине, ваљало је тражити посао. На улазу у зграду, срете неке непознате људе. Продужио би даље, да им се не оте, ТАТА. Полетеше му у загрљај. Почео је стварно да верује, да Га неко има на уму. Коначно, да и срећа мало њему окрене лице. Гледао је своје унуке. Понос му је био сит, а после ко зна колико година он је био поносит. Не горд, само поносит, што се од њега таквог, изродило се нешто добро.
Причу, пуну емоција, прекиде звоњава телефона његовог сина. Из звчника је допирала песма Џоане Озборн, Један од нас... Лагано је певала, Шта ако је Бог један од нас... Збуњен, син предаде оцу телефон. За тебе је, рече. Јавио се. Са друге стране, чуо се глас, који је одисао смиреношћу. Не секирај се, нисмо те заборавили. Једноставно, мало је теже ако је телефон искључен, зар не... Тишина са друге стране. Лице које бледи. Шта мислиш, да заборавимо ову жељу, а други пут, пази шта желиш... Важи? Да, да, наравно, спетљано одговори он. Хвала Вам. Захвали себи, ти си однео победу, непромењеним тоном одговори глас. Уживај сада.
Дрхтавом руком, врати телефон сину. На питање ко је био то, одговори, само један стари, нови, познаник. Драго ми је да сам Га поново пронашао, насмеја се. ..
