Iako, na prvi pogled, imaju jako puno zajedničkih tačaka sa odrastanjem, kako vreme prolazi, sve se više uviđa da nije tako. Da, svi smo hteli da budemo hrabri i neuništivi kao mali. Da se borimo protiv kriminala i napravimo svet boljim mestom. Od neuništivosti smo digli ruke kod prvih preloma ruku i prvih povreda, prilikom jako neuspelih manevara ateriranja sa drveta. Ostala je još hraborst, ali i ona je podvila rep, tu negde na kolosecima života, dok smo pored mahanja onima koji uvek odlaze, naučili da gledamo svoja posla. Hrabrosti, jednostavno nije bilo mesta tu. Verovatno smo i njoj mahali, dok smo čekali voz našeg spasenja, koji nije naišao, a mi smo ostali da se borimo. Samo, ovaj put, bez hrabrosti.
I onda dok sa šoljom vrele kafe, posmatram ljude kako prolaze ulicom, i kako u prolazu, jedva primete svet oko sebe. Kako slažu grimasu za grimasom, utonuli u brigom obskrvenu svakodnevicu, ne mogu da se ne zapitam šta se desilo sa herojima. Zar su nestali?
Zar nije surova istina, našeg roda, da nam trebaju heroji, da nam treba neko u koga ćemo moći da se uzdamo, kada kucne neki sudnji čas. U međuvremenu svi traže svoje heroje. Manje ili više uspešno... Tako čujemo za narodne heroje, ratne heroje (?), čak i diskretne heroje, i mnoge mnoge druge.
Dok sam kafu lagano privodio kraju, shvatio sam činjenicu da moje heroje tražim u drugim ljudima. Podeljeni na dve grupe, ravnopravno stoje, spremni na sukob, čim im dozvolim.
Prva grupa bi bila, oni, koji se pojave kada vam je najteže, dignu vas iz sivila i ulepšaju vam dan. Nije bitno da li su poznati ili ne. Ponekad, sve što nam treba u sivom kišnom danu, je nevini osmeh slučajnog prolaznika ili prolaznice, neiskvareni kez malog deteta, sitnica. Koja iz nekog razloga, ulepša dan.
Kad kad, ne morate ni da ih vidite, jave se, sete se. I bude vam lepo, bude vam bolje.
Druga grupa, bili bi oni koji nikad nisu otišli. Koji sa vama tonu u svim vašim brodolomima, koji sa vama hodaju pravo kroz vetar. Dovoljno je da ćute sa vama, a da znate da su tu. I kad nisu tu, fizički, znate da su uz vas i sa vama do kraja. Takvi su retki. Ali ima ih. Verujte, ima. Znam ih nekoliko.
Dođoh do dela gde bih kao trebao da sumiram napisano. Da kažem ta i ta grupa, ti i ti heroji. Ali, ne mogu. Što se mene tiče, ne mogu ni bez jednih, ni bez drugih. Ipak, nisu život samo vetrovi u kojima je potreban neko za oslonac, ponekad je potreban samo osmeh.
I tako, onako sebično, ostavih vama da odlučite. Ko je, zapravo, vaš heroj?
Na kraju, postavite sebi ponekad pitanje, da li ste vi nekome heroj? Da li spadate u prvu ili u drugu grupu. Možda u obe... Ko zna.
Do narednog čitanja, herojske dužnosti zovu... Ko zna, možda vam poklonim osmeh nekad na ulici, osmeh koji će vam ulepšati dan...
I onda dok sa šoljom vrele kafe, posmatram ljude kako prolaze ulicom, i kako u prolazu, jedva primete svet oko sebe. Kako slažu grimasu za grimasom, utonuli u brigom obskrvenu svakodnevicu, ne mogu da se ne zapitam šta se desilo sa herojima. Zar su nestali?
Zar nije surova istina, našeg roda, da nam trebaju heroji, da nam treba neko u koga ćemo moći da se uzdamo, kada kucne neki sudnji čas. U međuvremenu svi traže svoje heroje. Manje ili više uspešno... Tako čujemo za narodne heroje, ratne heroje (?), čak i diskretne heroje, i mnoge mnoge druge.
Dok sam kafu lagano privodio kraju, shvatio sam činjenicu da moje heroje tražim u drugim ljudima. Podeljeni na dve grupe, ravnopravno stoje, spremni na sukob, čim im dozvolim.
Prva grupa bi bila, oni, koji se pojave kada vam je najteže, dignu vas iz sivila i ulepšaju vam dan. Nije bitno da li su poznati ili ne. Ponekad, sve što nam treba u sivom kišnom danu, je nevini osmeh slučajnog prolaznika ili prolaznice, neiskvareni kez malog deteta, sitnica. Koja iz nekog razloga, ulepša dan.
Kad kad, ne morate ni da ih vidite, jave se, sete se. I bude vam lepo, bude vam bolje.
Druga grupa, bili bi oni koji nikad nisu otišli. Koji sa vama tonu u svim vašim brodolomima, koji sa vama hodaju pravo kroz vetar. Dovoljno je da ćute sa vama, a da znate da su tu. I kad nisu tu, fizički, znate da su uz vas i sa vama do kraja. Takvi su retki. Ali ima ih. Verujte, ima. Znam ih nekoliko.
Dođoh do dela gde bih kao trebao da sumiram napisano. Da kažem ta i ta grupa, ti i ti heroji. Ali, ne mogu. Što se mene tiče, ne mogu ni bez jednih, ni bez drugih. Ipak, nisu život samo vetrovi u kojima je potreban neko za oslonac, ponekad je potreban samo osmeh.
I tako, onako sebično, ostavih vama da odlučite. Ko je, zapravo, vaš heroj?
Na kraju, postavite sebi ponekad pitanje, da li ste vi nekome heroj? Da li spadate u prvu ili u drugu grupu. Možda u obe... Ko zna.
Do narednog čitanja, herojske dužnosti zovu... Ko zna, možda vam poklonim osmeh nekad na ulici, osmeh koji će vam ulepšati dan...
