Atrofija odgovornosti

Ok. Da to je ono „Ok“ koje se izgovara sa uzdahom i sa naporom. Isto ono koje izgovorimo, kad nekome nešto objašnjavamo po ko zna koji put. Isto ono koje nama samima stavlja do znanja, da opet mlatimo praznu slamu. Ipak, i dalje nastavljam.

Atrofija odgovornosti. Zanimljiv fenomen. U neku ruku sociološki, opisan i zapisan perom sociopate (i filozofa, uhvatim tako sebe ponekad... Imam svoje momente). Sa istim onim „Ok“ spočetka otisnuh se u vode kritike. Iako, i sam znam, nije to moja fah.

I tako, kako to obično biva, čovek naleti na inicijalnu kapislu, koja pokrene lavinu misli o nekoj temi. Tako na primer, deo uhvaćene priče, o tome kako je teško ŠOPINGOVATI, uz sve pokušaje da se izolujem od te, ne tako drage mi teme, posadi u mene seme razmišljanja. Naime, kako to može da bude teško, ova krpica ili ona,  ove patike ili one. Pogledaš, svide ti se, kupiš. Nikakva nuklearna fizika, bar u mojim očima.

Kako priča napreduje, nivoji moje samokontrole, polako pucaju, kao strune, previše zategnute. Moja, standardno flegmatična faca, postaje zabezeknuta, za izrazom blagog užasa u očima. Za to postoje PRIPREME. Kako sam razumeo, obilasci radnji i gugliranje istih, su priprema pred taj veliki dan malih ljudi i njihovih života. Dan kada se kupuje. I kao šlag na tortu, tačka na i, i koje kakva druga fraza koja stavlja priču pred završni čin, rečenica, NEMA NIŠTA da se kupi. Iskreno, ista meni deluje, kao poslednji pokušaj hridi bića da se oslobodi. Da podigne svoje atrofirane mišiće. Bezuspešan. Ćorak.

Dan odmiče. Priča o tome tutnji kroz lavirinte mojih misli i odjekuje. Bolno odjekuje. Jedno predavanje, upotpunjuje sliku. I nameće mi pitanje. Ima li, zapravo, izbora, bez izbora?

Sama pomisao da nekome najveću dilemu i najveći problem u životu predstavlja, to, što u radnji nema šta da se kupi, jednako me šokira kao i činjenica da naš narod najviše hvali i kupuje trafična izdanja knjga, i pri tom ne mislim na klasike i bestselere, koji eto tako u tom „kultura za poneti“ ritmu završiše sa Orbitom i pljugama. No, da se vratim temi.

Pre nekog vremena, čuo sam da mlađe generacije, pogotovu mlađe i od mene, rastu u idiote. Nije da se nisam slagao, ali nije mi bio jasan deo u kome se govorilo o manjku odgovornosti. Sada jeste. Neko nam je rekao da moramo da prskamo ruke koje kakvim antibakterijskim sranjima, i eto, mi to radimo. Pre tog momenta, ljudi su verovatno umirali od toga. Ili gore, postajali zombiji. Šta god.

Ironična je činjenica, da društvene probleme rešimo društvenom tehnologijom. Jedini prozor u svet ostavljen jeste internet. Zaboga, ko bleji na ulici i ima ŽIVE ortake, je klošar. Iza ćoška je manijak za sekirom, koji samo tebe čeka. A u parku je čika koji ima najlepši slatkiš. Mleko i meso rastu u Maksiju. Čokolade i sokovi isto. Zakucaj se pred komp i ćuti! Linija manjeg otpora.

I tako dok postaješ teledirigovani pizdić, dok plaćaš račune preko neta, ako ih uopšte plaćaš, ako uopšte znaš šta su računi. Ne, nije ono živahna živuljka. To bi bio rakun. Gugliraj. Onako potajno, tvoje biće se odriče bilo kakve odgovornosti. Za stvarni svet, za obaveze u njemu. Naposletku, za život. Sve ti pada teško, sve ti je mrsko. Svaki rad van nužnog – prekovremen.

Hteo to ili ne, svodiš sebe na nivo amebe. Sa „uradi-šta-ti-se-kaže“ principom. Sad više nije bitno, da li je nešto potrebno, ili ne.  Potrebnost nečega se ne dovodi u pitanje. U pitanje se dovodi model i marka toga nečeg bespotrebnog. I tako dok biraš između ove i one marke, ovih i onih pantalona, ni u jednom momentu ne uhvatiš sebe u pitanju zašto? Zašto to radim, kupujem, nabavljam...

I dok privodim ovo pisanje kraju, ti verovatno popreko gledaš sve koji nisu kao ti. Koji ne izgledaju kao ti, koji ne misle kao ti. Kojima je svrha života da pronađu svrhu, a ne da je kupe, a negde, negde u hridima bića, potajno, želiš da budeš kao oni. Da ti nije bitno da li na sebi imaš soma jura ili svega par desetin, već da si prvenstveno, ono što svi polako zaboravljamo da smo. Čovek. 

Život za poneti

Probudio se par minuta pre alarma, standardno.  Protrljao sanjive oči. Ustao, protegao se, zauzimajući neku neprirodnu pozu, u kojoj, kako se činilo, nalazi neko neobično zadovoljstvo, tog maglovitog jutra.

Gledao je kroz prozor. No, njegov pogled nije sezao daleko u daljine. Magla je bila gusta. Kucala ja na prozore, pokušavala da uđe na vrata od terase. Terasa se takođe nije videla. Skoro da je mogao da oseti njen miris u svojim nozdrvama. U kupatilu se zagledao u ogledalo. Kao da gleda stranca. Kao da ponovo vodi tu mučnu bitku, koju vodi svakog jutra, već godinama. Ustati ili odustati. Posle par sekundi, koje naizgled traju večno, mlaz hladne vode je ispratio konture njegovo lica. Gledao je u kapljicu, koja je lagano pravila sebi put kroz bradu staru nekoliko dana. Gledao u tamne pečate ispod svojih očiju. Posledica posla. Njegova namrgođena faca, ustupila je mesto onoj stardadnoj, flegmatičnoj.

U trku se oblačio i pakovao. Žonglirajući misli sa veštinom klovna koji obrće loptice. Još uvek nije gubio oštrinu. Ponovo je sve poneo, sve stigao. Nasmešio se zadovoljno, ipak, osmeh se izgubio u jutarnjoj magli, grada koji nije baš preterano voleo. 

Dok je laganim korakom išao ka baskoj stanici, svratio je i kupio doručak i kafu.  Žena ga je ljubazno pitala – Za ovde ili za poneti? – Osvrćući se oko sebe, shvatio je da „za ovde“ zapravo ne postoji, nije bilo stolova, nije bilo stolica. Jednostavno, nije bilo mesta gde se moglo sesti.  Uzeo je svoj doručak i kafu. Dok je čekao prevoz, razmišljao je o svom doručku „za poneti“.

U autobusu, jedan od bilborda, imao je na sebi reklamu za kafu. Kafu za poneti. Misli su mu ponovo skliznule.  Za poneti...  Za poneti... Za poneti... Sve je za poneti.

Zvonjava telefona ga vrati u stvarnost. Radni dan je počeo. Negde u sred razgovora, misli mu ponovo odlutaše. Telefon za poneti. Lagano je spustio pogled ka torbi koja je bila balast njegovim ramenima. Računar za poneti. Nervozno se namrštio. Bilo je to previše filozofije za jedno jutro. Mora da je do magle... Mora da je do gužve...

Na pauzi je jeo pljeskavicu i šetao nazad ka kancelariji. Drugom rukom je držao plastičnu šolju punu vrele kafe. Mirisala je lepo. Bila je za poneti.  Zapalio je cigaretu. Dubok dim. Izdah. Ovog puta, nasmejao se sam sebi. Zadovoljstvo za poneti... Sve je za poneti.

Povratak kući i prijatni zvuci gitare i prijatan glas pevača, u njegovim slušalicama, odagnali su sve misli. Prijatno crnilo. Izazvano muzikom za poneti. Tog momenta se stresao. Bilo je previše...

Toplina stana nije donela potrebni mir. Sedeo je. Gledao jednu tačku, onako, kao da gleda kroz nju. Onako kako to može samo čovek, duboko zgrožen životom koji vodi. Zapitao se, da li je i život koji imamo, zapravo samo za poneti. Da li postoji život „za ovde“? Ako postoji, želeo ga je. Želeo ga je odmah...  Želeo je da ga ponese sa sobom...

Трагови смисла

Јер смрт је само трен кад умирање престане,
И сви смо рођени мртви,
И питање је момента када ће све да нестане,
Па увек сетим се смрти.
                                             Струка/Сви пси иду у Рај/Сви пси иду у рај


Био сам чврсто решен да то учиним вечерас.

Пут је био лоше осветљен и разваљен. Кроз главу ми је прошла цела филмографија срања кроз која саме прошао. Можда сам се чак и запитао зашто сам рођен овде. Зашто је цела концепција живота у овом срању, замишљена као декадентна. Као да никад ништа нисам имао. К'о зна. можда и нисам. Можда је све моје, када погледам мало реалније било туђе. Неког вишег, чије смо само маријонете. Неког, ко нити живота користи као струне за лутке.

Већ дуже време било је неподношљиво. Нисам веровао лекарима, нисам веровао ни људима, све је то глобална завера. Мислио сам како те прогласе лудим и склоне, просто, да не би сметао остатку медиокритета да се осећају нормално. Ко за главу штрчи, за главу га скрати. Одавно ми је то било познато. Прост систем, а опет ефикасан. Најгоре од свега, више нисам веровао ни самом себи и оном другом себи... Посађена је ту негде, у глави, трунка сумње, да заправо сви више воле њега, од мене. Уф, зато и нису могли да ми помогну, просто, то није било лако за схватити. Знате, оног њега, који је у вашој глави, у вашој уобразиљи. Који неретко буде бољи од вас...

Ноћ је била магловита. Кроз густе облаке магле, пробијао се једино жућкасти сјај пуног месеца. Био је на врхунцу своје моћи. Пун. Жут. Тако силан. Изгледао је као да може да се дохвати. Као да пружа своје зраке, да прихвати неко месечево дете, неког уснулог сањара, који једноставно није више за овај свет. Можда је и природа саосећала са мном.
Ксенонски фарови, давали су предивну плавичасту светлост, док је ауто секао маглу брзином оштрице катане. Убрзавао сам. Видиљивост је била једва неколико метара, но, то није сметало моћном мотору јагуара да за собом диже прашину. Гуме, као да су јеле асфалт, као да се нису плашиле мрака. И нису. Њима је било свеједно.

Поново сам покушао. Причам са тобом! Да са тобом! Иако делује као да ме не чујеш, као да ниси ту. Знам да јеси. Вечерас је крај. Од вечерас више нећеш бити омиљени у НАШЕМ друштву. Да! Крај! 


Нагазио сам папучицу. Осетио сам како ме моћна сила лепи за седиште аута. Насмејао се. Осећао сам се добро једино када ризикујем сопстевени живот. У тим налетима адреналина као да сам чистије мислио.

Сто четрдесет, сто педест... Прелепа црена скала показивала је брзину. Одједном, осветљену фаровима угледа банкину. Касно. Мада, баш као што сам желео. Пад, у провалију, ка језеру. Поетски. Предивно. Као у филмовима. Поново се насмејах.

У тим секундама које су се одужиле. Знаш, они моменти када време стане. Он се јавио. Рекао је само кратко. То си био ти. Тебе су волели. Прекасно, сада је било прекасно.

Месечеви зраци обасјавали су површину језера. Место где је ауто упао у воду, скоро да се више није ни примећивало. Како природа брзо залечи ране. Тога нисмо ни свесни. Просто, нисмо свесни колико смо безначајни, колико смо мали. Једино сада приметно, био је сребрнасти одраз на површини воде. Тако диван, тако чист.

Ти исти месечеви зраци су ме прихватили. Сада сам негде. Изгледа да је ово место боље. И коначно, као да сам задовољан собом. Као да сам свестан себе. Можда је и то уобразиља, ако је, нека, свиђа ми се овако.

И коначно, не знам зашто пишем ово... Ионако, нико од оних који су ме знали, неће сазнати да сам схватио, да сам коначно схватио... Пронашао трагове смисла...

То није осмех, то је грч

Гужва. Унезверено се кретао кроз њу, трудећи се да изгледа што нормалније. Није волео, та, места препуна света, што су у суштини јако, јако празна. Параонично се освртао око себе. Личио је на зависника од крека. Изгледало је као да бежи од некога, непрестано водећи рачуна да га тај неко не стигне, не пронађе. Ни то није био сценарио.

Надасве, неуспешно је покушавао да побегне од људи. Од њиховог фолирања. Окретао се, посматрао је њихова лица. Њихове очи. Њихове изгледе. Прозор у њихову душу и њихова фасада нису причали исту причу. Били су насмејани, задовољни својим друштвом, задовољни друштвом уопште. Нису их занимале друге ствари до оних тренутних, пролазних и, оно чега се највише гнушао, примитивних. Ради, купуј, користи, умри. Робуј!

Из очију се видела патња. Њихово унутрашње ја, потискивано годинама обликовања, вапело је да буде пуштено. Вапело је да се испољи. Искра је тињала, искра се гасила... Оно што су, губило је битку пред оним што се од њих тражи да буду... Неминовно, полако, али сигурно.

И даље се гурао кроз масу. Излаз из те гужве се већ назирао. Светла неке велике пословнице осветљавала су улицу на коју је излазио. Са билборда се кезила нека жена, рекламирала је нешто тотално небитно. Загледао се и у њене очи... Размишљао је. Колико великих талената је тако убијено. Колико великих научника. Колико људи је, заправо, починило самоубиство, а наставило да живи. Стајао је под светиљком и гледао у онај билборд. Жена се и даље онако пластично кезила. Стресао се. То није осмех. Не. То је грч.

Време и одступница. (Морал, део Први.)

Случај: Народ против Севиџа Кроса.

Порота је донела пресуду... Оптужени, Севиџ Крос, је... КРИВ, за убиство са предумишљајем, своје жене, Саре Крос. Осуђује се на 40 година затвора, без могућности помиловања и ревизије казне.

20 дана касније.

            Моје име је Севиџ Крос... Време овде споро пролази... Тера на размишљање. Без обзира на све, ја сам моралан човек! То је битно... Ваљда... Да ли сам? Требало је да буде несрећан случај... Било је из оправданог разлога... Требала је помоћ нашем малом детету... Ја... Ја... Ја... Није требало да буде овако... Нисам овако планирао...

            Моја прича креће пре око 3 месеца... Моменат, који се јави понекад у свачијем животу, онај тренутак, када или пуцате и губите све, или настављате јачи и моћнији него што сте икад били. Остао сам без посла... 30 година, и нижи брокерски референт! Нисам то хтео да допустим, нисам то хтео да трпим... Ти НОВИ клинци и њихова глупа технологија... Прегазило ме време кажу... Нека, ипак , ја сам им желео сву срећу у њиховом послу. У међувремену, мом малом, налазе редак облик леукемије... Кажу да је његова појава изражена у промилима... Па што баш мом малом, Боже, ако те има, зашто? Промили... Па мени, па мом малом! Уштеђевина, за његов колеџ, се истопила брзином светлости... Глупо социјално и здравстевни систем... Да хоће више прогурати тај нови закон. Без посла, без новца... Још само једно решење... Животно осигурање моје жене... Скоро милион... Да ли је довољно...? Не! Зашто о томе уопште и размишљам!

2 месеца раније.

            Малом није нимало боље... Терапија... Прескупа! Хипотека на хипотеку... Боже, сигурно те нема! Да те има, ти би помогао! Ти би нашао новце, нашао би начин да мом малом буде боље! Зашто?!

            И даље, само један излаз... Мора да изгледа као несрећан случај! Иначе... Ништа од новца! Све остаје осигурању, проклети капиталисти... Само им је новац на памети, не брину они много о потребама нас, обичних људи. И где су сада они добри људи са телевизије, који помажу онима у невољи... Лажи! Медиокритети.

            Несрећан случај... Као у филму... Просто... Један ударац – и пад низ степенице... Просто! Чисто! Перфектан злочин... Волим је...Али морам... Због мог малог. То му је једини спас.

Месец дана раније.

            Недеља... Дан кишан, неуобичајен за лето... Обоје смо кући. Чврсто решен – обавићу то данас! Малом је све горе... Тренутак је сада... Место је овде... Сара... Стоји на степеницама, лепша него икад... То је само један ударац, један, јак и прецизан! Био си сјајан бејзбол играч у средњој! Замисли да је лопта и распали! Због будућности твог малог... Бога ионако нема, да га има, он би помогао твом клинцу!

            Туп ударац... Пад... Степенице... Светло на крају тунела, и беживотно тело његове вољене Саре... Тишина... Напољу и даље пада киша...

             Одлазак до телефона... 911... -Ја... Ја... Сам убио своју жену.

Сада.

            Данас су ми јавили да је мој мали преминуо... Терапија није успела. Боже, узми га код себе... Боже, молим те... Саро... Чувај га... Опрости ми.

Пар година касније.

            Од мене је остала бледа сенка... Кошмари... Несаница. Питање... Да ли је морално, учинити неморалну ствар из моралног разлога и убеђења... Питање једно... Времена на претек и само једна ствар за радити – размишљање...

            Моје име је Севиџ Крос. Бледа сам љуштура онога што сам некада био... Убица сам. Можда сте већ чули за мене... Можда нисте... Чућете... Надам се да ће ме Бог прихватити под његов скут, надам се... И да... Поучен мојим искуством... Није морално... Нико више није моралан... Време нас је прегазило.

Пасивно...

Dead as dead can be
My doctor tells me
But I just can't believe him
Ever the optimistic one
I'm sure of your ability
To become my perfect enemy...
                                          APC/Maynard James Keenan/Passive


Ако ти се стање не промени, бићеш мртав. Мртав, колико мртав човек то може да буде! Насмејао сам му се. Моја оптимистична страна, није могла да поверује да ће умрети. Икада. Ипак, стваралац сам, па бесмртан сам, живећу кроз дело. Мада... Та иста страна која је стварала, као да је страховала, да ће она страна која све то бележи полако умрети... Чудан спелт околности. Логичка страна је посматрала креативност. Била је свесна њених могућности. Била је свесна креативне снаге. Свесна тога да постоје сви услови да постану савршени непријатељи.


Пробуди се. Погледај ме. Суочи се самном. Креативност је била изричита. Викала је на логику. Не претварај се да си мртва! Шта ако се једног дана предомислим, одем. Шта онда? Разочараћеш ме, ти треба да будеш она јача страна, не ја. Ти не треба да будеш емотивна...


Клечао је савијен у углу своје собе. Одавно је била дијагностикована кататонична шизофренија. Био је хладан и кататоничан. Видео је свој одраз у стаклу једне полице. Видео је одраз онога шта је, само бледу слику онога што је могао и желео да буде. Разбио ју је. Крв... Текла је низ руку. Гледао ју је са дивљењем и страхом у исто време. Осећање које многи људи никада неће могћи да доживе. Никада неће моћи да постану сами себи савршени непријатељ. Опет се згрчио у ћошку...


Хајде! Претварај се да си мртав! Претварај се! Знам да ме чујеш, проклетињо! Хајде, претварај се још мало! Одлазим! Разочарала си ме! И ти нека не емотивна страна. Смешна си! Јадна си! Јебено си ме разочарала! Хајде! Што не можеш да се суочиш! Пробуди се! Зашто не можеш да се окренеш против мене... Зашто? Пасивно-агресивно срање... Рекла сам ти да ћу отићи. Одлазим. У великом стилу.


Дохватио је жилет. Пререзао своје вене. Својом крвљу је исписао најлепше стихове до сада. Нацртао је најлепшег лептира до сада... Бесмртан је! Остаће упамћен. Отворио је прозор, у собу је ушла светлост. Било је дивно. Попео се на прозор. Раширио крваве руке и скочио... Склопио је очи... Крај. Мрак. Одржала је обећање, заиста је отишла... Креативност...

Савршена лаж.

Сто пута изговорена лаж, постаје истина.

Савршена лаж. Насмејао се на помисао да управо то изводи. Да је то његов живот. Да је то он. Зраци сунца већ дуго његову собу нису имали на листи посета. Одавно су сви прозори били замрачени. Није волео сунце, превише га је подсећало на искреност, на чистоту. На нешто, што он, у најмању руку, никад није био. Рођен је у лажи, живео је у лажи. Од када зна за себе играо је игре. Игре живота. Био је мајстор у томе. Мајстор игре. Насмешио се. Сетио се књиге, Мајстор игре, Сиднија Шелдона, описана личност је била аматер за њега. Дивио се својој генијалности. Протегао је врат и запалио своју прву цигарету за тај дан. Није волео цигарете, но, све је било део игре, детаљи, детаљи су увек важни. Било му је потребно да пар минута да намести своју волим породицу фацу. Чуо је комшинке, које су кафенисале са његовом женом. Није их волео. Ни њу није волео. Добро је да нису имали деце, иначе би морао да се претвара да воли и њих. 

Сишао је низ степенице. Загрлио и пољубио своју жену. Бљак. Презирао ју је. Комшинице су поверовале, у сваки његов поглед, у сваки његов покрет. Човече, колико је добар. Дивио се сам себи. Сипао је себи кафу. Запалио још једну цигарету. На тренутак се запитао, зашто то ради, зашто игра све те игре. Одговор није знао. Дошао је до закључка да не зна другачије. Да другачије не уме, истина, никад није ни покушао, али овако је било лакше. Помиловао је жену по коси, бујној, плавој. Поздравио се са комшиницама. Сео у свог металик сивог крајслера и одвезао се на посао. Паркирао је ауто. Још пар минута је седео у колима, посматрао се у огледалу и вежбао нову улогу. Улогу пословног човека, помало невештог и сметеног, улогу некога, на кога нико не би посумњао да је ителигентан, онолико колико је ОН био. И поред тог става, на послу су га волели, шта више, обожавали. Хранио се њиховом пажњом, а још више, њиховом не пажњом. Ризик. Сетио се, ризик, један од разлога зашто игра ту игру. Игру савршене лажи. Искористио је време, паузе за ручак. Навукао своје рукавице, и елегантно истресао ампулицу у ручак једног од директора. Није имао разлога за то. Једноставно, могло му се. Доказивање. Још један од разлога због кога је играо ту игру, са самим собом. Волео је да доказује своју генијалност, не другима, већ себи. Само себи. Негде, насмејао се, неким од својих многих унутрашњих лица...

Навукао је свој капут, и лагано одшетао до паркинга. Ушао је у кола. Одвезао се на други крај града. Поново је седео у колима пар минута. Поново нова улога, поново нова лаж. Ушао је у стан. Нова жена. Овога пута ту је било и дете. Насмешио им се. Сео на кауч, подигао уморне ноге на мали клуб сточић. Дотична црнка му је нешто придиковала. У његовој глави све то је звучало као једно огромно, непрекидно бла бла бла. Устео је, прошетао се до кухиње. Видео је свој одраз у сечивима ножева. У њему се родила идеја. Мрачна. И поврх свега крвава. За пар минута било је готово. Више није било жвоцања. На миру је погледао вести. Потом је искључио телевизор и одвезао се код свог психијатра, на редовну терапију. Понестајало му је лекова који хране његове личности. Комбинација која би до сада вероватно убила било кога, њему је давала живот и снагу. Манични напади депресије били су све јачи. Требале су му његове таблете. Бомбоне што умирују бол...

Возио је, једно, 60 преко ограничења. Иза њега се појавила плава ротација. Зауставио се, отворио прозор. Није глумео финоћу. Извадио је папир и позвао се на дипломатски имунитет. Отац му је био угледни дипломата. Њега није било много брига. Позорник га је опоменуо, на шта му је овај одговорио напушавањем. Није био у елементу. Није желео да буде у елементу. Пре поноћи, вратио се кући својој вољеној плавој женици. Заспао је... Кошмари. Сви ти људи, та лица, те личности. Вапеле су да изађу. Дозивале су га. Вукле га на дно. Постајао је жртва игре коју је сам направио. Игре лажи. Но, не било које лажи. Игре савршене лажи. Игре у којој, ко год крене да покуша шта је он заправо радио, наилазиће само на вртоглави низ кругова. И улога. Нико није могао да зна, које све улоге је он играо. Детаљи, лепота је у детаљима. Увек су му били битни...

Пар месеци касније...

Још једна предуга ноћ. Још мучних кошмара. И поред веће дозе својих лекова, кошмари нису пролазили. Све његове улоге су га прогањале. Седео је на свом кревету. Палио своју прву јутарњу цигарету. Посматрао је пламен свог зипо упаљача. И синуло му је. Узео је свој пиштољ. Откочио га... Његова жена је вриснула. Крв се расула свуда по зиду. Пао је мртав. Пиштољ му је испао из руке. Какав тетралан завршетак, какав крај представе. Завеса се спустила. Лаже је готова... Или није... 

Епилог...

Као у сваком, глупом, америчком филму на сахрани је падала киша. Људи су га величали и хвалили. О покојнику све најлепше, зар не? Сви су разбијали своје главе, зашто је то урадио. Сви су покушавали да склопе слагалицу, ко је он заправо био. Нису успевали. Никад неће ни успети. Никада неће знати за његову сјајну игру. Игру коју никада неће разумети. Игру којом је доказао  колико је генијалан. Игру, која се игра кроз цео живот... Једино му је било криво, што крај своје игре неће моћи да види... Или можда хоће, никад није веровао у та верска срања. Но, ко зна, можда је погрешио... Савршена лаж. Успело му је.

Брендирани керови.

Јесте. Морам да признам, да на прву лопту, ово може да звучи као пандур који, евентуално, носи неке маркиране крпице. Такозване "Брендиране" ствари. Но, није тема. Бар не данас.
У овом друштву етикета и брендова, просто је чудно бити неко коме такве ствари иду на... Ко има пикове на такве ствари. Ето, не капирам ту причу, није ми јасна, још мање ми је логична.

Ера ТАГОВАЊА, фејзбуковским језиком речено,  што људи, што одеће, као да тек добија маха. Али као да није довољно што се цедуљица прилепила уз ствари које носимо и користимо, уз друштвени статус, уз кола која возимо. Као да није довољно, што је све мање битно какав је ко човек. Етикете су почеле да се лепе и животињама. Ту долазимо и до теме. Брендираних керова.

Наравно, постојале су расе и раније. Нико то не негира. Међутим, никада као сада није било битно, који је то пас, са којом одећом се шета, и како је обучен (пас). Никада до сада није било срамота, бре, у својој авлији, јесте, авлији, имати Доџа. Куче коме се не знају ни тата ни мама, које уз себе не иде са тоном папирологије и коме не требају стерилини услови за живот. Једноставно и просто - најбољи човеков пријатељ. Не кажем да ти нови, брендирани пси, то нису, просто, изгледају исфолирано. Исто као и њихове газде. Напуцане баје који шетају цуриног, или, још горе, свог, малог пса, који је толико смештан, да просто не личи на пса. Или натриповане цуре, којима керови вире из наручја, којима тепају и према којима се опходе као према луткама, цела та шарада је толико смешна, циркус, бре. Просто, пожелим да сам кловн из ИТ-а. Велики керови који се шетају да би се изгледало још опасније, симпатични да би се стекле симпатије и тако у недоглед... Преко јадних животиња, лечење комплекса, и етикетирање нечега, што дефинитивно, није створено да има етикету. Опет, част изузетцима, увек их има. Оним људима, који своје керове имају, зато што их воле, не да би лечили комплесе. Танка линија... Јако танка...

Враћам се опет на Доџ-а. Једна наша ауторка, назвала је те псе, уникатним и оргиналним. Нешто као хипстери псећег света. с пуним правом се слажем. Јесу то. Једноставно, твој пас ће имати јединствену шару. Неће бити као милиони других. Неће бити исти. Неће му требати посебни услови. Требаће му само власникова љубав. Сви су они, као и ми, само жива бића.

Maske

Nije rekao kako se zove. Nismo ga ni pitali. Stajali smo naspram njegovih maski. Bile su prelepe. On je stajao u Knezu, negde oko FLU-a. Bio je jedan od onih umetnika, što izlažu svoje radove, ne bi li prodali i tako preživeli. Duga brada i upale oči, ocrtavale su stanje u kome se taj čovek nalazio. Mada, opet, na neki čudan način odisao je smirenošću i toplinom, kakvom samo neki, pravi, čovek, može da odiše. Umetnik...

Gomila ljudi, kretala se, naizgled haotično. Svako svojim putem, svako za svojim snovima. Tu i tamo, neko bi uputio pogled pun prezira, prema tim, uličnim umetnicima. Deca brzog života. Gen samilosti se negde u toj brzini izgubio. Umetnost ih nije zanimala, još manje životna priča nekoga, ko je osuđen da svoj talenat troši po ulici, samo i samo da bi preživeo. Maske su gledale u prazno. Stajale su obešene, na nekom improvizovanom štandu. Gledale su u prazno, a videle pravo u dušu. Našu. Njegovu. Svačiju. Samo su trebali da se zagledaju...

Oko Njega, par ljudi je prodavalo svoje radove. Svi su imali svoje maske. Nisu bile na prodaju. Bile su im na licima. One maske, koje su čuvale dostojanstvo, koje su čuvale njihove umetničke duše od pogleda prolaznika. One maske, koje svi mi pre ili kasnije stavimo, ne bi li zaštitili, ono dečije u svima nama.

Zagledali smo se u jednu. Bila je šarena. Bela, sa šarama. Bila je drugačija, neobična. Možda baš kako smo se i mi u tom trenutku osećali. Branka ju je nežno uzela, upitala je koliko košta. Čovek se blago nasmešio. Koliko god date, rekao je, potom je usledio deo, od koga su naše maske spale. Od koga su se naše maske slomile... Od koga se srce slomilo i postalo kivno na društvo i sve one koji su doprineli tome. "Koliko god date... Samo da jedem nešto danas", rekao je. Pogledali smo se. Pogledali smo njega. Pogledali u maske ponovo... Bile su tako divne. Tako drage. Igrale su se sa svetlošću, izražavajući neverovatno mnogo emocija i lica. Bile su kao ljudi. Iza jedne statične fasade, krila se čitava lepeza emocija i izgleda...

Poželeli smo da imamo hiljade da mu damo. Da više nikad ne bude u toj situaciji. Poželeli smo da kupimo sve maske! No, nismo mogli. Kupili smo tu jednu. Platili je više nego što je tada vredela, no, sigurno manje, nego što bi vredela da živimo bilo gde, gde se kultura vrednuje i poštuje. Ostadosmo da popričamo sa njim još malo. Iz znatiželje. Ili iz nekog višeg razloga. To nikad neću znati. Zahvalio nam se, do neba, pa i više. Rekao je da radi za neki film. Maske. Da čeka novce od toga, da će posle toga, valjda, krenuti na bolje. Poželeli smo mu sreću i otišli... Dobar deo tog i narednog dana mučilo me je pitanje... Šta je sa tim čovekom...

Epilog.
Par nedelja kasnije, videh Ga u blizini faksa. Prepoznali smo jedan drugoga. Jedan pogled, i u njegovim očima nešto zaigra. Više nije bilo onog očaja, koji je vladao u tim upalim očima. Sjaj, to je bilo ono što se videlo sada. Nisam prišao da ga pitam kako je i šta se desilo. Nije bilo potrebe za tim. Ipak su oči ogledalo duše... U njima sve piše...

Са критичке тачке гледишта - не волим да критикујем.

И тако. Кренух да пишем о тим данима Егзита, ал' ето, једноставно не иде. У међувремену закључих да ми критика туђих радова није јача страна. Стога исту препуштам људима који имају крупула да коментаришу туђе дело, а да при том, најчешће, ништа своје нису створили. Не ретко чујем, како је најлакше седети у фотељи и критиковати. И по том питању испадох бела врана. Једноставно не могу. Седим у тој фамозној фотељи. Држим свој рачунар на коленима. Али критика једноставно не долази. Просто, запитам се, како могу, кад моје музичко знање није довољно, чак ни приближно, неком, најлошијем од њих. Стога, ето извињавам се сам себи, ако ником другом, што сам и покушао са нечим таквим, што ми није природно. Ваљда, и са тим треба да се родиш.

Могао бих да се распишем о људима које сам упознао, догађајима које сам доживео и преживео тамо. Табанисању тамо-'амо, пржењу на бог-те-пита-колико, зезању и блеји са осталим становницима Егзит државе. Ал' ето - нећу. Бићу себичан. И те људе и те догађаје и све то остало што је пратило тих пар дана, себично, задржавам за себе. Само за себе. Толико су дивни, толико су добри, толико су ми прирасли за срце. Сад су моји! Тачка.

Путем југа, птица, лет заувек је отказан. (Дан 1)

И тако. Ово му дође као мала ретроспектива фестивала, у народу познатог као Излаз. И уједно мој покушај да будем критички настројен према преслушаном. Изађем ти ја у Излаз... Тако почиње. Место путем југа, путем мора и (још) топлијих крајева, које искрено презирем, или бар не осећам никакаву душевну привлачност са њима, кренем путем севера, у равни град, Њу Нау, што би рекле неке наше, полуписмене медијске личности. И даље живим у заблуди, да је земља плоча, одатле би се видео Кинески Зид. Но, шалу на страну. Мало равно место, одушевило ме што мање више за пола сата може да се истабанише било где. Те сам уједно, користио прилику да мало размрдам моје  на-превоз-навикнуте-и-зарђале ноге.

Пријавили се лидерима да смо стигли, добили смене, колеге, нове другаре. Мало се знојили на плус богтепитакол'ко, и коначно, дочекали дан. Дан када креће тај фамозни фестивал. Излаз. Човече. За мене је дефинитивно био Излаз од стварности, мозга и догми, које некако мораш да поштујеш док си понизни роб свакодневног радног дана.

Блеја на ливади, пред главним улазом. Пар сати после смене, а опет пар сати пре фестивала. Сутрадан нерадни дан, може да се остане до раних јутарњих часова. Баш раних. Оне које регуларно не видиш, све док, заправо, не заборавиш да спаваш целу ноћ.

Дошло и тих неколико минута пред почетак фестивала. Чује се штимовање Атеиста са Мејна. Сморио се невероватно, што су они предгрупа неком тако великом као што је Бед Рилиџн. Одлучио да прескочим Атеисте, онако помало исфрустриран, одлазим на Бед Рилиџн. Део екипе остаје да доврши пиво пред улазом.
Религиозно откровљење десило се у 20 часова. Човече, мислим да бих морао да смислим неке нове речи које би описале стање у мојој глави, када су пра-оци панка започели свирку. Одушевљење, помешано са дозом чуђења, одакле снаге тим, не тако више младим, људима да звуче толико добро и да толик озраче енергијом. Да су свирали наредних пет сати, био бих у стању да скачем и певам. Дивно!
После њих, на сцену излазе Дарквуди, већ проверени, једно н пута слушани. Да не кажем да ме смарају, али и нисам баш превелики фан песама чији фонд речи може да стане у једну просто-проширену. Некако, као да је завладала инфлација речи у тој њиховој музици. Но, атмосфера коју су људи направили, ђускање које је било сјајно, не могу да порекнем. Скидам капу.
Једни од звезда вечери. Аркејд Фајр. Гомила музичара, са још већом гомилом инструмената. Константна промена истих, и препознатљив звук, била би најава за њих. Стварност? Знатно другачија и сувопарнија. Потсетили су ме на виц, у коме припадник ромске националности (да будем политички коректан) мења деци гаће. Ти са њим, ти са њим... И тако у круг. Можда не контам те мејнстрим, њу ејџ бендове, ал' човече, оно смара.
Одатле побегнемо, на људе који су то вече славили 20 година свога постојања. Хаус оф пејн. Еверласт, човече, у Србији! Нисам могао да поверујем да сам то дочекао! Његови хитови, уз публику, која заправо, заиста, познаје његов рад. Одушевљење, скакање до изнемоглости уз Џамп Араунд. Ноге су кукале, како не могу више. Мозак је био еуфоричан и није било места болу. Хаус оф Пејн! Дефинитивно, људи које поново желим да слушам!
Док се маса лагано разилазила са Фјужна, а ми табанали ка Мејну, ухватимо, Ритам Нереда, на како ћу касније сконтати једном од најбољих стејџева. Експлозив! И сходно имену, људи су заиста направили неред. Доказали су и показали да заиста прате свој пут. Да ли је то пут безнађа или не, заиста није било важно. Показали су нам да треба да се чувамо за себе, оно најбоље! Да не живимо туђе животе. Показали су праву вредност панка. Показали су да ова земља и те како има да понуди много штошта друго, сем кича и шунда.

Пауза од сат времена. Не пауза проузрокована умором, кога је било и превише, већ проузрокована кашњењем Магнетик мена. Помало већ нервозни, чекамо почетак концерта. У пола 4, концерт почиње. Магнетик мен. Емси, који дефинитивно зна како да дигне масу. Гости, који су дефинитивно завредели пажње. Ди џејеви, који дефинитивно знају шта раде. Даб степ, који вози, без обзира да ли се противиш звуку или не. У комбинацији са визуелним ефектима, нешто, што речи не могу да опишу. Нешто, што пренос на телевизији, не приказује. Еуфорија у свом најлуђем издању. Вожња и трипови без грама опијата. Магија. Магија преточена у звук, нечега, што се неко усудио назвати, комерцијално. Магија која није престала до краја фестивала.

Пред сам одлазак, са брда изнад Денс арене, слушали смо Дедмауса, сунце се полако будило изнад Новог Сада, призор за памћење. Призор магичан. Сет мртвог миша који је возио, само онако како рејвер уме, остао је у сенци Магнетик Мена.

Већ се разданило. Било је време за полазак. Спавање. Сутра је био наставак саге зване Излаз. Ноге су већ одбијале сарадњу. Довукао сам се до стана... И заспао...

Шанк ­­жеља.

„Вечерас у вашем граду. Гостује посабна личност. Неко ко може испунити све ваше жеље. Само вечерас у вашем граду, седите за шанк жеља!“, мумлао је разглас, док су се пролазници освртали, гледајући у неверици звучник.

Већина је вероватно била скептична, но ипак, одлучи да оде да погледа. Када се дође до дна, није тешко поверовати у било шта. Шанк жеља... Обично су своје жеље тражили на дну чаше обичног шанка. Мали свет. Мали људи. С јако мало воље, но ипак са тако много жеља...

Стајали су крај реке. Онако, како нормални људи стоје на концерту, негде далеко. Гледали су у тамну завесу. Очекивали су да се сваког часа спусти или подигне. Неки су се сећали, да су у неким прошлим временима, тако почињале позоришне представе. Тога одавно није било. Чему нешто што нема материјалну, већ само моралну вредност. Друштво је било на дну чиније моралног шлајма, већ дуго, дуго...

Тачно у заказано време, завеса се спустила. Појавио се мали шанк. Са једном столицом, старом, пропалом, са испуцалим тапациром. За шанком је стајао један погурени старац. Округле наочаре, стајале су на дну кукастог носа. Погледао је масу, онако, тотално незаинтересовано.  Кажипрстом је елегантно вратио наочари на врх носа. Подигао пожутеле новине, које су датирале ко зна од када и претварао се да чита. Слике у новинама су биле црно-беле, тачкасте. Погледао је годину. Двехиљадеседма. Насмејао се. Ништа посебно се те године није десило, но, он је опет из неког разлога гледао и чувао те новине. Баш тај број. На послетку спусти их. Погледа масу поново, и промрмља, више за себе, него за њих, „Ви сви нешто желите... ? Каква штета...“.

„Хајде сада, прилазите. Један по један. Без гужве, без гурања.“, није поштено ни завршио реченицу, маса је кренула у јуриш, борећи се за ту, једину, столицу. Борећи се, коме ће жеље прво да се остваре. На крају, неки ред се ипак успоставио, уз обећање старца да ће све жеље бити остварене. Успут, маторац нагласи, „Пазите добро шта желите.“, но маса није обраћала пажњу, били су превише заузети упоређивањем жеља...

Прва особа је села. Шанк жеља је почео са радом. Старац је насуо себи чашу воде. Прогутао мало прозирне течности. Погледом је саопштио човеку да почне. У човековим очима се видело грамзивост. Коначно, могао је да има све што пожели да не уради ништа поводом тога. Удахнуо је, и почео. Списак је текао у бесконачност. Људи са истим или случним жељама су се низали.

Старац је поново насуо воду у своју чашу. Лагано узео гутљај. Толико истих људи, толико истих жеља. А сви наизглед различити. Гомила се смањивала, људи су се разилазили, наизглед сретни, ипак, испуњене су им све њихове плитке жеље. Ни сами нису слутили да ће желети, још, желети више када се врате својим кућама...

На крају остаде још један младић. Старац му показа да приђе. Нешто је било другачије у његовом погледу. Изгледао је тако обично. Старац га упита шта жели. Младић се насмеши. Онако искрено, из срца. „Желим да не желим више ништа.“ , рече младић, „Ако је како могуће, желим да више не будем део ове шараде...“, додаде он. Старац га погледа и насмеја се.

Старац поново погледа у новине. Оне исте пожутеле, сетио се. Те године је постао шанкер. Полако је почео да нестаје, да бледи у времену. Погледао је у младића и рекао му да је он нови шанкер, ипак, људи без жеља су ретки. Људи који знају да уживају у тренутку... Људи који раде на својм жељама... Младић се нађе на другој страни шанка. Шанк поче да нестаје. И на крају потпуно ишчезе.

Сутрадан, у граду све је било по старом. Сви су чекали да им се жеље испуне. Све је било поново исто. Мртво.

Витез од мастила

Ноћ је већ узела маха. Седео је на тераси свог скромног стана. Посматрао је звезде. Деловало је као да он стоји, а да се време убрзава до бесконачности. А онда стаје. Успорава. И тако, циклично, у бесконачност.

Силуете храста и липе, оцртавале су се негде, у тмини, осветљене, тек понеком уличном светиљком. Погледао је на сат. Видевши време, преврну очима. И опет, у низу време се успори. Стаде. Међутим овај пут, тако и оста.

Тик-так. Тик-так. Покушао је да се помери. Није му пошло за руком. Одједном, његова врећа за лење, како је волео да зове свој лејзибег, нестаде. Нестаде и терасе. Нестаде и оних липа и храстова, неста сјај уличних светиљки. Црно. Све око њега. А он, као да стоји у свом том ништавилу. Није знао где је, још мање како је ту доспео.

После неког времена, и даље се налазио у том истом ништавилу. Поче да размишља о светлости. И трачак светлости се појави. Заједно са њим, појави се и трачак наде. За спасење, за  бег. Посматрао је светлост. Била је предивна. А опет, тако мала и недостижна. Пожелео је да добије оловку, да добије папир. Да запише то што види, да нацрта то што осећа... Да остави неки траг, пре него што буде крај.

Одједном око њега створише се слова. Мала, велика, искошена, подебљана. Писана. Штампана. Појави се перо. Веће од њега. Крај пера, стајаше посуда са мастилом. Појави се и папир. Одједном, црнило, не би више тако мрачно. Поста испуњено. Светлост се појача. Слова почеше да се слажу на хартији, онако како је он то дириговао. Писао је мислима. Сликао је мислима. У свету без материјалне вредности, без ичег материјалног, он створи свој свет. Написан и насликан, баш онако како је Њему то одговарало.

Игра му се све више допадала. Писао је све брже, сликао све лепше. Светлост се појачавала. У једном тренутку, сијало је толико да је претило да уништи његов свет. Тако и би. Белило, заслепљујуће белило...

Тешком муком, он отвори очи. Сунце је сијало на његову терасу. Пробудило га је. Осврнуо се око себе. Није било пера, није било хартије. Ту је стајао сам његов рачунар. Ставио је своје наочаре. Протегуно се. Лево. Десно... Отворио свој рачунар, и почео да пише...

Нифилим.

Шеснаест удараца великог бубња. Радимо нон-стоп.

„Рекли су ми да зло никада не спава. Питао сам их шта је то зло... Одговор никада нисам добио. Можда то само зависи од угла гледања, размишљао бих у себи. Тада ми је било шест година. Уобичајени одговори би били, да сам превише мали да постављам таква питања, или пак, подсмеси ономе што мене занима, док се пак друга деца, играју и занимају тривијалним стварима. Био сам другачији. Видео сам ствари, које обични људи не виде. Имао сам снове, о стварима које ће се догодити. Нису ми веровали. Сматрали су ме за некога са бујном маштом, све до петнаесте године.

Сопственом крвљу сам на зидовима своје собе исписао руне. Не знам како сам их знао, једноставно, знао сам их. Не знам ни како ме тај поступак није повредио, али није... Можда боље да јесте. Јебига. Само сам покушао да их заштитим. Нису ми веровали, обрисали су руне. Убијени су следеће ноћи. Моји родитељи. Родитељи Нефлима, нису могли да живе. Био сам дете анђела и смртне мајке... Познат као искупитељ. Онај, који доноси опроштај, који враћа пале...

Са петнаест година, рођаци су ме послали код психијатра. Није ми веровао, али цела прича била је више него занимљива, да би неко ко воли да копа по људским главама, испустио исту. Волео је да зна, дозволио сам му да зна. Сада седи аутистичан у једном од блокова болнице у којој је радио. Исписује чудне списе на древним језицима. Нико га не разуме. А он, он коначно зна, он коначно види.

Био сам у бекству дуго. Давајући опрост, онима којима је моја људска, научена савест, мислила да треба. Нашли су ме. Сада, сада радим за ону страну, и са које сам дошао. За ону страну коју људи називају добром. И злом. За рај и за пакао. Мали људи, и даље не капирају да је све у глави... Мој посао... Па могло би се назвати, пратња. Не као пословна пратња. Или оружана. Више као, пратња на онај свет.

Моје име је Гаврило, да, баш као Архангел. Случајност? Хаха. Гаврило Флинт. Запамтите то име. Можда, можда баш ја будем један од Нифилима, који ће Вас водити. Мада, није ни важно. Нећете се сећати. Ово је мој дневник. Ово су моје приче. „

Прича прва. Први дани посла.

„За разлику од осталих Нифилима, ја сам најкасније доведен. И за разлику од њих, имао сам део људске савести. Сви смо били проклети бесмртношћу.

Говорило се да се посао, ма какав он био, мора одрадити. Свако са листе морао је бити доведен, сем ако не би било неких промена, у задњи час. На листу се долазило самовољно, људи још увек нису схватили да су мисли материјалне. То је био главни камен спотицања у њиховом развоју. Исто тако, са листе се и силазило, требало је само довољно добро размишљати. Систем је као и сваки, функционисао и по правилу – преко реда. Ту су долазили они који су нанели много више бола и патње другима, него што су смели.

Мој телефон се огласио. Добио сам почетно слово имена и презиме мете. Мој задатак је био да је спроведем. Да саслушам њену причу. Наше време – ноћ . Наша ординација – цео живи свет. Звао се, или звала се Пи Џеј Тарнер. Адреса ми није била позната, но све једно, знао сам да ћу је наћи. Испоставило се да је ипак она.

Била је трудна. Већ поодмакла трудноћа. Нисам био експерт за такве ствари, али видело се да је пред порођајем. Сама, у опасном делу Њујорка. Човече, понекад ме језа подилазила од Харлема, ма колико су се трудили да убеде људе да је сигуран за живот. Занимала ме је њена прича. Чудно је, људи као да знају ко си, када те сретну. Када виде свог водича, лицем у лице.

Скувала нам је чај, тако диван гест од ње. Мада, отупела, осећања су ми ипак у траговима радила. Била је лепа, бар што се људских норми тиче, доле, горе, дефинишите то како хоћете, то више није ни битно. Назвала ме је анђелом, чуваром. Знао сам да то нисам, знала је и она, ипак не рекох ништа, нисам хтео да јој кварим последње моменте. Знала је да она мора да умре. Већ дуго је била болесна. Молила ме је само да њено дете буде добро, и да се постарам да има добру будућност. То сам могао. Ионако, њеног детета није било на списку. Муж ју је напустио када је сазнао да је трудна. Тако кукавички чин. Пожелео сам да узмем њега, уместо ње, но, правила су правила. Служба је служба.

Порођај је био успешан. Родила је једну лепу и здраву девојчицу. Рече да жели да се зове Хоуп. И биће тако. Окренуо сам девет – један – један. Обавестио диспечара. Прекинуо везу. Верујем да су већ били на путу. Малој се смешила дивна будућност. А њеној мајци, награда за племенитост, живот за живот. Добро се увећава, још бољим.

Нежно сам је узео за руку. Њену душу. Тело лагано клону и паде, са предивном осмехом, какав може да има само неко ко постане свестан своје величине и блажености. Пројекција њене душе, била је снежно бела, како и не би. Повео сам је лагано ка светлости, пустио сам да ми прича њену животну причу. Са стране тунела, набрајала је како види све њене, давно преминуле. И ујак и деда и отац и мати... Смешили су јој се. Радовали су јој се. И сви су чували Хоуп. Пустио сам јој руку, неки кораци, ипак, морају бити учињени сами. Зауставих је,“ Твоје име“, рекох јој, „ниси ми га рекла“. Насмеши се, још лепше него раније. Пејџ. Пејџ... И била је. Прва страница мог новог посла, мог новог живота.

Те вечери сам плакао. Изгледа да моја научена људскост, још увек не губи вредност. Те ноћи, сањао сам Пејџ. Била је као анђео, к'о зна... Можда то и јесте била. Можда се опет негде сретнемо... Збогом Пејџ. Почивај у миру.“

Прича друга. Бахатос. А кажу да пушење убија...

„Сетио сам се једног дечије почетка. „Драги дневниче.“, гласно сам се насмејао. У међувремену, није било неких случајева који су ме посебно потресли или дирнули. Још увек мислим на Пејџ, али такође не заборављам ко сам. Пре пар минута ми је јављено да је жетва зрела. Разлог: бахатост. Прегазио је дечака на прелазу, и наставио своју манијакалну вожњу кроз град. Полиција је у потери. Мој задатак је да га ухвате. Мртвог.

Палио сам другу цигарету тог дана. Не знам зашто сам то радио, вероватно убијања времена ради. На мене нису имале никаквог утицаја. Стајао сам на врху зграде и посматрао потеру. Дивно у свему томе је што ће ме само прогоњени видети. Један скок и нашао сам се крај њега, у колима.

Бес и пркос у његовим очима, убрзо бише замењени страхом. Препознао је ко сам. Насмејао сам се. Онако, подмукло. Школа глуме је била главна школа у овом послу. Буди оно што ситуација захтева да будеш.

Ударац. Бетонски зид против Џенерал Моторсовог теренца. Зид је победио. Један нула за грађевинце. Бегунац, на лицу места мртав. Ухватио сам његову душу за руку. Кренули смо. Иако фрустриран оним што је све уради, занимала ме је његова прича. И даље, глупо и наивно, верујем да су сви, негде у дубини душе, добри. А пошто је тренутно само душа остала... Занимали су ме разлози.

Син богаташа. Дете порасло без пажње. У обиљу новца, али без једне ствари детету најпотребније, љубави. У трену се сетих. Хоуп. Посетити је. Све што је он покушавао, било је да привуче пажњу. Својих родитеља... Некога... У дубини душе он је добар... У реалности он је убица и бахати клинац, који ставља своје циљеве испред туђих живота. Ни први ни последњи, кога смо покосили... Жетва је била готова. Његов даљи пут ме се није тицао.

Вратио сам се да видим Хоуп. Прошло је већ пар година. Можда и више. Време није кључни фактор када си бесмртан. Лако сам је пронашао. У том тренутку, чувала ју је њена бака. Имала је седам година и ишла је у школу. Учитељица је била поносна њоме, била је права мала паметница, уз то, јако лепа. На маму. Проверио сам и њену хранитељску породицу. Дивни људи. Просто је било изненађење, и за мене, видети да такви људи још увек постоје. Био сам сретан због ње, због њих. Због Пејџ. Решио сам да је посетим. Нисам био сигуран колико је то паметно, али, шта је ту је.

Била је још лепша него раније. Сетила ме се. Нисам то очекивао, после скоро седам година. Каже да је мислила на мене у међувремену. Рекох јој за Хоуп. Она ме загрли и захвали ми се. Имало је нечега у том загрљају... Нисам био сигуран чега. Постајао сам прави Нифилим. Безосећајан и хладан. Ипак, правичан и брижан, према онима који заслужују, наравно.

Ту ноћ сам провео згрчен у ћошку. И у соби и у глави. Да се ово десило пре пар година, верујем да бих заплакао. Погледао сам календар. Прошло је равно седам година од убиства мојих родитеља. Рана више није пекла. Постојало је само сећање. Запитао сам се, да ли је губитак и оно мало људскости што сам имао, добро, или лоше... Одговор нисам знао...

Прича трећа. Уби убице, проклетниче.

„„Чујеш ли кораке, што долазе, за неког ко је давно нестао...“ , биле су речи песме која је тутњала у мојој глави. Седео сам на зиду неке , бомбом разрушене зграде. Година је 2015. Рат у Ирану је беснео, око нешто мало преосталих извора нафте. Било нас је и превише на тако малом простору, али услови су то захтевали. Глупи људи, вечито ће убијати своју браћу. Овај пут, жеља неког вишег била је да убијемо све. Нерешен резултат у рату... То још нисмо радили. Оно што људи називају природне силе, биле су наше средство.

Меткови су тутњали око мене... И кроз мене. И даље сам лагано певушијо. И онда сам дигао пешчану олују. Користио сам идеју из Коељовог Алхемичара. Чисто да би било занимљиво. Знаш оно, када замислиш једно зрно, љубав, и онда направиш целу олују, коју си преходно замислио као огромни вортекс... Ма тотално небитно. Та књига и онако није схваћена како је требало. А човек је геније. На правом путу, што би људи рекли. Сетих се и Дипака Чопре. Човече и он је геније. Махнух колеги, који се бавио против ваздушним радом. Бродови потопљени , авиони оборени, све што је било живо на месту ратишта – више није мрдало.

Нађох једног малишу успут, поштеђен са разлогом. Ипак су деца Божја бића. На крилима ветра га пребацих далеко, на сигурно. Нисам сигуран да ме је видео.

Ново наређење је гласило – натерати лидере великих сила да се повуку и склопе мир. Помислих како бих му најрадије набио пиштољ у уста... Но, то није било изводљиво. Онда их једноставно, натерати да схвате.

Следећа станица. Вашингтон. Седео сам на врху обелиска и посматрао. Залазак сунца је био предиван. Натпис на златној куполи обелиска, Лаус Део, непознат већини људи, сијао је неком дивном нијансом златно црвене. Дело Божје, помислих. Наставих да уживам у погледу, док су остали Нифилими потресали Вашингтон разним непогодама. Без жртви. Одлетео сам назад у оно, што би људи назвали дом... Склопих крила и склупчах се у фетус. Можда је она људска глупост са астрологијом, заправо стварна. Можда мој знак, рак, јесте најемотивнији. Ко зна. Нифилими не осећају ништа. Ја сам се осећао чудно... По навици, зевнух, и утонух у сан...

Прича четврта. Успомене.

Био је 25. Јануар. Снег се заинатио да прекрије целу, проклету, земљу. Већ две декаде од смрти мојих родитеља. Поново сам посетио њихова гробна места. Запалио свеће. Посматрао сам игру ватре у борби са ветром. Одупирала се. Савијала и поново усправљала. На крају, посусатала и угасила се. Асоцирало ме је на људски живот. Бориш се, устајеш, падаш, опет устајеш. И на крају, када се угаси воља и амбиција, угаси се и живот. Можда не одмах, али се угаси.

Разлог што сам данас овде јесте селидба и чишћење гробља. Одавно већ нема места, а људи и даље умиру. То је неминовно. Ове, сахрањене одавно, одвозе у неке масовне гробнице. Седео сам на белом италијанском мермерном споменику и посматрао. Погледах на чему седим. Био је то гроб једне мале девојчице. Њени родитељи су тугу гасили величином споменика... Разумео сам њихов бол, мада, нисам баш превише саосећао.

Посматрао сам. Мали људи, раде, одрађују свој посао, ма колико он био тежак или захтеван. Потсетише ме на мене. Осмехнух се. Једно дете је гледало у мом правцу. За његово добро, надам се да ме није видело... Раширих крила. Још један круг око гробља. Одлетох даље.

Месец је нервозно гужвао календар. Нисам био сигуран да знам који је када дан. Али посао сам одрађивао, изнова и изнова. Проклетство бесмртности. Добро је да не осећамо. Толико људи, толико душа. Толико прича. Размислих о идеји, да ово неко може да напише... Уздах. Дубок уздах. Пријало би да за узврат, неко самном уздахне. Али не... Сећања сноп... Ништа не помаже да се у очи врати сjaj.  Опет се сетих Пејџ. Реших да је посетим...

Прича пета. Питање Анђела. Нифилим који осећа. Шанк жеља.

Био сам на тренутак од поласка ка Пејџ, стигла је порука. Нова мета. Породица Ру. То ми је било познато однекле. Док сам се кретао ка адреси, покушавао сам да се сетим. Када сам видео кућу. Сетио сам се. Хоуп. Њена хранитељска породица. Ова игра ми није била јасна. Зашто они? Шта су они коме криво учинили... Хоуп је већ била велика, уписала је и колеџ. Медицину. Ишло јој је одлично. Реших да ископам мало података о Руовима.

Није требало много да сазнам. Били су тропа. Једино што је остало, била је полиса осигурања, животног. Радили су ово због Хоуп. Ушетао сам лагано у кућу. Господин Ру је већ гутао смртоносну дозу пилула... Његова жена није била ту. Још једна порука. Мета је био само Господин Ру. Заспао је. Брзо и без бола. Узео сам његову душу и повео је. Рекох му како је велики и племенит човек. Насмејао се. Знао је он то и без мене. Неким људима нису потребна огледала, да би знали какви су.

Посматрао сам сахрану. Хоуп је све добро подносила. Закопан је на месту где су моји родитељи сахрањени. Судба, бар онај део, на који ми не можемо утицати, има необичан смисао за хумор. Одлетoх даље. Одлетох ка Пејџ.

Чула је за Господина Ру. Смирено је гледала. Нисам очекивао да ће разумети. Наш посао многи не разумеју. Као да ми волимо то што радимо. Дисање ми је одједном постало отежано... Ово се не дешава, некоме ко је бесмртан, некоме ко не сме да осећа...

Почео сам да се правдам, за оно што сам урадио... Пејџ је лагано пришла. Шамар. Потом питање, „хоћеш ли умукнути, ако те пољубим?“ , и онда пољубац. Схватио сам. Схватио сам загрљај, од пре много година... Део људскости се вратио. Део мене је поново осећао. Схватио сам да је волим.

Око нас су се спустили чувари. Спровели су нас код врховног. Насмејао се на нас двоје.

„Гаврило, баш као Архангел...“ Рече врховни. „А можда баш тебе чекамо. Искупљивачу. Нифилима, који осећа. Добродошао у више редове, рече он. Добродошао, ти чији су долазак прорекли, чак и древни народи.“, насмеја се и одлете.

Моја одора се промени у снежно белу, исте боје, као што је Пејџина била. Крила побелеше. Више нису била црна... Коса оседе. Постао сам... Ни сам не знам шта сам постао. Изабрани? Не... Не осећам се тако. Онај који доноси опрост... То ми се већ више свиђало.

Раширили смо крила. Она нова, снежно бела. И одлетели у бесконачност. Успут, прелетосмо и изнад Хоуп. Знала је да смо ту. Како? То не знам. Једноставно, умеју људи то да знају... Имала је тако диван осмех на лицу. Баш као мајка... „

Прича шеста. Епилог.

Дневник Гаврила Флинта. Последњи унос. То сам што сам. Не припадам клишеу. Можда сам зато посебан. Заиста не знам. Сетих се једне изјаве... Можда је лудило само мањина, која броји једног или двоје... Ко зна.

И даље летим. Около. Ако ме икада осетиш у близини, знај да си учинио нешто добро, и да ти је нешто од раније опроштено. Ипак, ја сам онај који опрашта, зар не?  Само се насмеј. Подели осмех самном. То је тако дивна храна, тако диван лек. Осмех... Смех...

Пролећна летаргија

Мрзи ме. Донекле ме вероватно мрзи и да пишем. Али, ето, латих се татстатуре, после ко зна кол'ко времена. Није то до летаргије, прегазиле ме обавезе. Баш безвезе.

И опет ме мрзи. И да изађем напоље, кад изађем, мрзи ме да се вратим. Мрзи ме да одем на бас, знам да морам да се гурам са људима. Мрзи ме да радим, а знам да мора. Мрзи ме да причам. Зато ћутим и пишем. Изгледа, да је писање, једина ствар у ово пролеће, коју радим вољно.

Кажу, да је та пролећна безвољност, само фаза у привикавању организма. Мрзи ме да сада размишљам о томе. Кад ме не буде мрзело, имаћу да радим нешто друго. И тако као зачарани круг. Панта реи.

На крају, пије ми се пиво. Мрзи ме да одем по исто. Можда... Можда, би и ова прича била дужа. Али ето. Мрзи ме. Летаргија узима маха. Гледам сунце како залази негде иза зграде, и размишљам - да ли и њега мрзи? Ко зна.

Телефон

Глуво доба ноћи. Мирис тамјана простирао се собом и надраживао ноздрве. Кадионица се димила. Одисала је смиреношћу. Гравура на њеној позлати, деловала је мистично и сабласно под светлошћу једне, једине свеће.  

Мали човек, погурен, грчио се изнад телефона. Чекао је позив. У стану је било хладно. Већ одавно није платио. Већ одавно није имао ни пас за шта да га уједе. Руку на срце, колико је био гладан, вероватно би он ујео тог пса. Телефон је и даље ћутао. Није било назнаке да ће се било шта десити... Није био сигуран зашто све ово ради. Вероватно зато, што у тренутцима очаја, људи су спремни да поверују у свакакве глупости.

Погледао је у распеће, невешто постављено на зид. Није чак био сигуран да ли је постављено на добру страну, нити има ли страна везе са тим. Није био верник. Окренуо се томе од скора, тражећи излаз у нечем вишем, мислећи да је посао Свевишњег да тражи посао за нас и да нам даје новац... Поново је погледао у распеће. Лице Исуса као да се померало, док је пламен свеће играо, неку своју игру, познату само ватри. Подишла га је језа. Сетио се школских лекција у којима се помиње страхопоштовање које изазивају, те, црквене ствари. Осетио се малим. Мањим него што је стварно био у том моменту.

Покушао је да се сети фаце просјака, који му је пришао и рекао да ће оно што је пожелео бити услишено вечерас. Да само седи и чека крај телефона. Није имао представу како је просјак знао шта он жели. Још мање је знао како се тако нешто може десити преко телефона. Желео је да умре. Да се више не мучи. Крајњи потез кукавице, који је одавно дигао руке од тога, да уместо кукњаве, може да предузме нешто и да се бори. Премотавао је свој живот. Долазећи до све суровијег закључка да је с разлогом ту где је. Негде је чуо да кажу, како посејеш, тако пожањеш. Увидео је да су плодови његове жетве били само разумни принос, оног семена које је посадио у младости. И даље је лагао себе чињеницом, да када умре, проблема неће бити. Да је ту крај. Мада... Ни у то више није био сигуран.

Сат је ударио три пута. Почео је да сумња у просјакове речи. Запитао се, зашто би ико нормалан поверовао у тако нешто. Смрт преко телефона. Како да не. У неком, ретком налету сарказма, помисли да и божанске службе касне са својим пословима, да то није само случај у овој трулој земљи.  Мисли му одлетеше на његову децу. Имао их је. Отишли су сваки на своју страну. Нису се јављали већ дуго. Заслужио је. Није био ту када им је требао, спутавао их је када није требао, вређао и омаловажавао у свим осталим приликама. Понекад, колико год му је било драго што су успели, чудио се, како. Вероватно их је Бог имао на уму, помисли. Њега вечерас, сигурно нема...

Пет удараца. Човече, како је дуга и хладна ноћ. Већ одавно је заволео лето, из разлога што нема грејања. Сада већ увијен у ћебе, и даље је седео крај телефона. Свећа је догоревала. Игра ватре у додиру са истопљеним воском, постала је веома занимљива за гледање. Није га занимала. Распеће, ни оно се није померило. То су само предмети, подсети он себе. Идолопоклонство. Наставио је дебату са самим собом. Као да су му већ изветрели мирис тамјана и та нежна светлост свеће, давали неку снагу, да по први пут у животу победи самог себе. Био је то чудан осећај. Можда и није, можда је само навикао да диже руке на први знак невоље и на прву појаву проблема. Углавном, осећај му се свидео. Први пут после толико година, после свих година, осетио је да има снаге да уради нешто! Да има снаге и воље да нешто промени. Из корена. Опет се јавио сарказам, па није тешко мењати из корена, када ништа не радиш. Јавила му се жеља да види своју децу, своје унуке, у оку му се јави суза... Није га било брига што ће га видети јадног и бедног. Такав је какав је. Сада је време за промену! Поверовао је, да никад није касно. Није имао појма, да је још неко њега имао на уму... Из ко зна ког разлога, подиже слушалицу. Пријатан женски глас, рече, да је претплатнички вод искључен. Насмејао се сам себи. А потом и чињеници да је био толико наиван да поверује у просјакову причу. Гласно се насмејао.

Промена је почела. После ко зна колико времена, обријао се. Скратио је косу. Кажу да све креће од ситница. Кренуло је. Кренуо је по новине, ваљало је тражити посао. На улазу у зграду, срете неке непознате људе. Продужио би даље, да им се не оте, ТАТА. Полетеше му у загрљај. Почео је стварно да верује, да Га неко има на уму. Коначно, да и срећа мало њему окрене лице.  Гледао је своје унуке. Понос му је био сит, а после ко зна колико година он је био поносит. Не горд, само поносит, што се од њега таквог, изродило се нешто добро.

Причу, пуну емоција, прекиде звоњава телефона његовог сина. Из звчника је допирала песма Џоане Озборн, Један од нас... Лагано је певала, Шта ако је Бог један од нас...  Збуњен, син предаде оцу телефон. За тебе је, рече. Јавио се. Са друге стране, чуо се глас, који је одисао смиреношћу. Не секирај се, нисмо те заборавили. Једноставно, мало је теже ако је телефон искључен, зар не... Тишина са друге стране. Лице које бледи. Шта мислиш, да заборавимо ову жељу, а други пут, пази шта желиш... Важи?  Да, да, наравно, спетљано одговори он. Хвала Вам. Захвали себи, ти си однео победу, непромењеним тоном одговори глас. Уживај сада.

Дрхтавом руком, врати телефон сину. На питање ко је био то, одговори, само један стари, нови, познаник. Драго ми је да сам Га поново пронашао, насмеја се. ..

Путем југа, птица лет.

Некад, у прошлости, упознаш људе. Дружење се из неког разлога прекине. Живот се наставља. Онда, ето, игром судбине, или пак неком другом игром, путеви се поново укрсте. Да ли због истог града, истих интересовања, или ко зна чега другог, пријатељство се обнови. Много година празнине, и превише материјала за причу, бар за једно виђење.

Време, необично, топло. Небо, некако, нежно плаво, као насликано руком неког давно преминулог уметника, који сада одозго наставља цртање на још већем платну. Негде у даљини, купола неког Храма сија. Окупана златним нитима сунца.

Недеља. Дан сунца. После дуго времена, коначно, јесте дан сунца. Као да се људско сивило приказивало на небу сво ово време. Било је и превише суморно. Из неког разлога, слика Ауроре Бореалис се намеће. То дивно разливање боја. Та игра, својствена само природи. Само Њој.

Човече. Запиташ се заправо, колико брзо је прошло тих пет година. Од задњег обећања одласка на, необавезну, кафу, и неке, тотално небитне приче. Знаш, она прича, ослобођена од баласта проблема, које вечито вучемо за собом. Она у којој проблеми не заузму примат, где није важно шта и како после. Где се рачуна само сада.

Испаднеш џентлмен. Поклониш цвет. Не ружу. Ни оријентални љиљан. Јесу лепи. Лепо и миришу. Ипак, нису их ти створио. Поклониш направљени цвет. Са једним јединим циљем, да измамиш осмех на лице. Схватиш, да си можда никакв материјал за џентлмена, али кога то брига. Љиљани и руже су ионако пролазни. Утисак који оставиш, није.

Пар сати разоговра, са проблем-фри филозофијом. Гомила тема, сабијених у пар сати одвојених за то. Растанак, уз већ извикано, али искрено, драго ми је да смо се поново видели. И јесте ми било драго.

На крају, теби остане само, да се потрудиш да по други пут не изгубиш те дивне људе које поново сретнеш. Мање више, и њима остаје исто. И настављаш да путујеш даље. Размишљајући, на који нови пут ће, чудна игра живота да те наведе.

Доступност информација

Информатичка ера. Доступност информацијама већа него икад. У суштини, стварност је да су све информације доступне. Намеће се само питање коме, како и за колико.

Решиш да исцимаш себе, онако, до крајњих граница, и одеш да на место где су све информације везане, за твоје будуће школовање, доступне као на длану - на сајам. Касније, увидиш да је тај длан ван твог домашаја, али то на почетку ниси никако могао знати.

Крене штандовање, гурање са масом људи који се мотају туда, као да се нешто дели џабе. Уистину, деле се флајери, бескорисни најчешће, али су џабе. Ту и тамо неко познато лице. Врућина, као да клима урећај још увек није измишљен, само зачињава атмосферу, дозом нервозе и зноја.

Војно, пословно, пандурско, мегаблеја, сигидудук... Аха, Немачка. Ту смо.
-Добар дан. Занимају ме студије архитектуре у Немачкој.
-Које? Бечелор, мастер, докторске.
-Па све редом. Ако није проблем. Све ме занима.
-Само да зовнем колегиницу. Она то зна.
-Добар дан, шта вас занима?
-Архитектура... Све.
-Докторске?
-Не. Бечелор и мастер.
-Е, видите, имате ове сајтове, ту пише. И ту њих контактирате. И тако...
-Можете ли шта да ми кажете за стипендије, школарине.
-Видите на сајту. Ту пише. Питајте њих. Они знају.
-А сертификати језика који су потребни?
-Имате на интернету. Видите на гуглу. Пише.
-Што се тиче просека? Услови? А, знам. Пише на гуглу.
-Да.
-Хвала... Баш сте од помоћи.

Штанд број два. Видите на интернету, тамо пише. Они знају. Штанд број три... Четири... Канда, Аустралија, Француска...

На крају сконташ следеће. Истерао сам себе из куће. Вукао се по врелим басовима и гурао са људима, да би ме вратили кући да гуглам. Све што си сазнао, могао си и из фотеље. Искрено. Дају информације. Свима који су довољно велике овце да прво не претраже интернет. Уједно, схватиш следеће, промотери су тако дивни и насмејани посредници измећу тебе и твог интернета.

Кренеш претрагу на интернету. И наиђеш на чињеницу, у којој пише, да се за сва евентуална питања, обратите регионалном центру задуженом за ту област. Зачаран круг. Са интернета вас пошаљу назад на исте оне људи који су вам ракли да користите интернет. Круг у недоглед, док ето, можда и најчешће сасвим случајно, не налетите на неку информацију.

И тако. У информатичкој ери, ери информација, доступности, знања, ти се вртиш у круг, чекајући ону праву информацију, која ће те из круга извући...

Blinded by the Sun

Возио сам кроз Западну Вирџинију. Западно место најближе истоку, каква глупост у давању имена. Померио сам скалу на радију.  Зачула се дивна нота акустичне гитаре и груби глас Еврласта. Заслепљен сунцем, био је наслов нумере. И био сам! Певушио сам са њим.

Негде код Оук Хила покупио сам стопера. Карирана плава кошуља. Био је Канађанин. Жвакајући дуван и пљујући кроз прозор, похвалио ми се како је лежао четири године због убиства. Рекао је да је кајање за слабиће. Хвалио се како воли топлу крв док тече низ врат. Опасан момак. Није ни вриснуо док је низ његов врат текла топла крв. Више није био тако жесток момак. Нисам га гледао у очи. Био сам заслепљен сунцем.

На бензиској пумпи, неких педесет миља даље, свирао је џез. Крчање звучника у неким моментима надјачавало је звуке сакса. Омањи чичица који је читао новине, није стигао да одреагује. Нож се већ нашао у његовом врату.  Покупила сам паре из касе, имало је доста. Нисам бројала. Чича се огледао у локви своје крви. Можда је требало да му извадим утробу, да као древни народи, погледа будућност. Насмејах се. Била сам заслепљена сунцом. Заслепљена сунцем...

У Блуфилду, у шљакерском бару, неки тип ми плати пиће. Испричах му моју причу. Неки старац је свирао клавир. Био је добар. Тип је био мудар, слушајући ме, рекао је да се не секирам, да нема пакла. И да радим то у чему сам најбољи. И радио сам. И био сам најбољи. А био сам и заслепљен. Заслепљен сунцем. 

Сели смо у мог старог форда. Некгде на пола пута, мој кратеж је опалио. Мудраца више није било. Сада је носи моју тајну у пакао. Било га или не. Чини ми се да је рецитовао молитву, док сам га вукао из аутомобила. А Ја? Ја сам и даље био заслепљен.

Са пумпе сам узела старчева кола. На неком од наредних шоферских стајалишта сам убила лика који је покушао да ме силује. Чекић из пртљажника је послужио. Мењала сам кола за пиштољ. Хромирана 45ица. Лепа, дивна. Женствена. Огладала сам се на његовој цеви. Била сам заслепљена сунцем. Сунцем...

Мало касније, са мојим пиштољем за појасом стопирала сам на путу. Стао ми је тип са старим фордом. Био је сладак. Брада од пар дана, нека, необавезна фризура.  Свидео ми се. У следеђем мотелу биће мој... А ја ћу наставити даље! Заслепљена сунцем!

Стао сам и покупио аутостоперку. Чекић ми је био под седиштем. Нежно ћу је успавати помислих. Била је опуштена. Каже да иде у Њујорк. Да покуша да се запосли као играчица. Нисам могао да замислим њено лепо тело, да буде додиривано од стране реднекова. За пар долара више,  храпаве мушке руке на њеном телу... Њихове бале над лименкама Бадвајзера... Рекла је да је у хороскопу рак, онако необавезно, док је намештала шминку, огледајући се у ретровизору. Мазала је њене вампирске усне, курвинско црвеном бојом. Сањала је о Бродвеју који је видела на телевизији. Неће она до тамо стићи... Сузе ће спрати њену курвинску шминку када буде видела крај. А сунце, сунце ме је и даље држало заслепљеним.

На паркингу оближњег мотела понудила сам му да спава самном. Одбио је. Рекао је да мрзи ствари које неко ради из сажаљења. На радију се поново огласи Еврласт.  Овог пута певао је „Како је то“.

Испод седишта извадио је чекић. На њему је већ било крви. Поновио је да не воли ствари које му се нуде из сажаљења. Извадаила сам пиштољ и опалила. Пре него је пао мртав, стигао је да ме удари... Успава...

Нису видели очи једно другоме. Били су заслепљени сунцем. Тотално.

На радију, Еврласт је завршавао своју песму. “ 'Cause then you really might know what it's like to have to choose...“.  Два човека стајала су крај старог форда. Насмејали су се лагано. Изнели су лешеве из аута и наставили вожњу.

Били су заслепљени сунцем...

Срце куца. Ту је.

-Па јеси жив, мајке ти?
-Да сам чекао да се ви први јавите, вероватно бих био шест стопа под земљом. Али хвала на питању, Срце куца. Ту је. Борим се.

И заиста борим се. Са самим собом, са другима... У исто време дивим се саосећајној страни неких људи. Знаш оно сцена, нико те се не сети сто година, и када их, ето, игром случаја ти окренеш, они почну спику како су баш мислили о теби и о томе како тебе нема сто година да се јавиш, како те сто година нису видели, како су се распитивали за твоје здравље. Мора да је телепатија. Бла бла трућ.

Онда тако, са вилицом олабављеном до пода, скотанм, у причи званој мој позив, ја испадох главни кривац. Тупо клик. Прекид везе. Размишљање доведе до питања, ко је, бре, луд ту. Намеће се логичан резултат. Лично онај који је позвао. Они су само сналажљиви, и при том довољно лицемерни, да теби набију грижу савести, што си се, забога, сетио тако касно.

И дође дан, обећаш себи, вероватно, поново. Више нећу звати! Од сада, чекам да мене први зовну. Макар прошли месеци. Истрајеш, тако, пар недеља. Апстиненција од телефонирања и од људи. Та, десоцијализација, и није тако лоша ствар. Навикне се човек. Буде сам себи довољан, бар донекле.

Помислиш таман, да си сконтао ко је ту заиста за тебе. Зврррр. Позив. Не можеш да верујеш. Јављаш се, сав у неверици. Безмало одушевљен, што те се неко сетио, коначно. Неко ко није из твог сталног круга пријатеља.

-Хало. Па 'де си брате ш...
-Е, ћ матори, знаш шта ми треба. Треб...
-Мрш у пизду материну.
Туту. Туту. Туту.

На крају. Укапираш, не мора нико ни да те зове. Једноставно, ко је ту за тебе, ту је. Упалиш комп. Прикачиш џојстике. Пичиш игрице. Са оним људима које не мораш да зовеш. Са оним људима који не користе телепатију, а опет помисле на тебе. Макар једном. Макар некад. И све буде кул.

Корак напред, корак назад

Вечити систем кретања у друштву. Трудиш се да идеш напред. Да напредујеш, свесно, бар. А у суштини се своди на исто. На исти круг добрих људи са којима уживаш у чашици разговора и у чашици неког другог разговора. Алкохолнијег мало. На исто седење у месту, са евенуталном променом места седења. Тапкање у мраку, неко би рекао. Нах. Не слажем се. Неко други решава тај проблем са напредовањем и кретањем на боље. Наше је да се трудимо. И крећемо. Корак напред. Корак назад. А опет, нисмо у истом месту. Чудно, и опет дивно је то.

Седнеш тако. Наручиш по старом добром обичају. Тамно, точено, велико. Неко други наручи светло, исто велико. Тик так. Пар погледа, пар речи. Изгубиш се у вортексу времена. Оно стане. Казаљке се окрећу, онако обавезно, како већ раде сваки дан, већ годинама, деценијама... Али време стоји. Сати и сати у причи. Пролетели у тренутку.

Решиш, промениш локал. Опет исто. Иста мета, исто одстојање, рекли би стари, вероватно они који су војску служили. И опет време стаје. И опет чашица приче побеђује време. Вредности, давно заборављене у овом друштву поново избију на површину. Бар за трен, бар за час. Схватиш. Схватиш зашто је вредно бити човек у овом свету технике. Докажеш себи, поново, да је заиста вредно, да су такве ствари оно што заправо чини живот.

На крају. Можда неко плати пиво. Можда ти неко да неки поклон. У сваком случају, уживаш. Будеш радостан. Батерије буду напуњене. И молиш се да трају довољно дуго. До наредне чашице приче. До наредног корачања напред-назад.

Хороскоп

Није да не верујем. Само... Некако сам мало скептичан. Један хороскоп у новинама од четрдесетак динара, за све рођене у том знаку на овом свету? Не. Не свића ми се таква подела. Изван ње сам. Једини хороскоп у који упорно верујем јесте онај Мике Антића, вођен тиме, верујем у онај хороскоп који сам створим.

Питају ме, тако, који сам хороскопски знак. Кажем Сањалица, са великим С, као занимање, као професија. Можда и немамо адекватну реч за то. Ваљда услед силних ратова никада нисмо дали довољно времена сањарењима и маштању. Ваљда зато немамо ни праву реч.

И тако крене расправа. Убеђују ме да има само дванаест знакова. Евенутално тринаест, по неком новом. Кажу да сам луд и да тако нешто не постоји. Но ипак, ја чврсто тврдим и знам, то сам што сам. Сањалица. У мом личном хороскопу. Ту има знакова, тачно онолико колико ми треба. Ни више ни мање. И једноставно, раде и руководе се како желе. Не утиче на њих никаква планета. Још мање је исписан један хороскоп за све! Онда, то им некако буде занимљиво. Питају ме који су знак у том мом хороскопу, да ли из потребе да ме исмеју или из чисте радозналости. Одговарам да могу да буду шта желе. И они опет изаберу већ постојећи знак. Тако досадно. Тако исто.

Онда. Онда се окренем на другу страну. Они скупљају крила, нечему чему ја константно дајем моћ. Они реше да убију креативност. Упорно убијају Сањалицу. И тако... Одем. Тужан. Они наставе да верују да ће им данас Венера донети љубав, Уран посао, паре или шта већ... Да их чека пут или познанство, зато што тако пише у новинама.

На крају, ипак се насмејем. Они верују у оно што им други пишу, зато што нису способни да направе свој хороскоп. Да направе свој свет. Ко зна, можда некад кренем да пишем за новине. Можда неко буде веровао у фикције које испишем. Можда неко буде Сањалица...