Мртав за медаљу

Не могу, а да се не сложим са Ервином, око чињенице да су ритуална жртвовања постојала са разлогом. Број идиота се некако морао држати у оквирима нормале. Човече, толико сјајна идеја, сама од себе је пронашла пут у свакодневни вокабулар. Пази малог, паметне речи! Ха. Речник хтедох рећи. Сленг. Шта год.  Но, питање се наметало, како то извести у савременом друштву, Србице нам мајке. После пуно доконања на ту тему, одговор дође сасвим неочекивано, док је аутор (уф, што ми пржи его писање о себи у трећем лицу) покушавао сажвакати неки ђон, који су се усудили да на неку фору назову месо... Со хир ит факинг гоуз. Идеја како редуковати број идиота у нашем окружењу, и гратис, потстицај маса на креативно размишљање...


Као и сваки спорт који покушава да добије на популарности, исти је потребно рекламирати. У првим месецима постојања, закупити све оне билборде, на којима су нас градски оци позивали да штедимо струју, а екранчина од по зграде светли све у шесн'ест. Е, баш ти. Све их закупити. Смислити неки готиван слоган. Не неки кретенизам попут онога, Да ваше беле поново буде бело, или чувеног Имате пријатеље. Скапирајте да их немате. А бело је толико пута сечено, да пре можеш да га користиш као лимунтус или прашак за пециво, него као дрогу. Слоган типа, Умри, зато, да добијеш злато, сасвим пије воду. Наравно, људима не рећи да ће стварно морати да умру. Бар не још увек. После пар месеци касније, саопштити им ту, надасве, небитну чињеницу, слоганом Мртви у родном крају, ал' за вас сви  знају. Тај део са препознавањем, заслепеће код просечног идиота и чињеницу да ће умрети. То је оно што се тражило. Он ће свом бедном животу дати смисао, тако што ће јуначки поклекнути у борби за злато.

Људима оставити пар недеља слободно да смисле најкреативниј начин за умирање. Са довољно времена и тиме што подстичеш креативност, све оне ЕнЏиОу групе те неће смарати. Наравно, обавезно напомени да ниједна животиња неће бити повређена у току овог такмичења, тако скинути са врата и те дркаџије из друшта за заштиту животиња. Тип ту јорселф: Покушај их натерати да учествују. Кхм. Да наставимо.

Како сваки имало поштован спорт, има терен вредан дивљења, за исти предлажем, руралну средину централне Србице, нам мајке, по могућству, изоловану ливаду, окружену шумама, кроз коју протиче речица. Тип: откупити је од самог себе. Да и ти вајдиш нешто.
Имамо диван зен амбијент. Трговци са пићем и храном су лаки за довлачење. Дакле, сама рурална средина, побудиће дивне емоције и надахнути креативни дух наших идиота.
Још један разлог из кога је изабрана ова средина, је та, што смо сви ми пре или касније побегли из тог села, али још увек има доста оних из којих село није побегло. Хакрррр. Пу. Дакле, повратак коренима. Иако нисам сигуран, да корени то желе.
Тип: Од државе тражити субвенцију зато што развијаш сеоски туризам и решаваш проблем одлива људи са села.


Имамо такмичење, такмичари само пристижу. Ту су и медаље. Још пар правних ситница.
Пре такмичења, сваки идиот да потпише уговор у коме се обавезује да у наредном животу буде камен или неки дубљи слој земље и да као такав својим присуством не оптерећује живот на нашој драгој Мајци Земљи. Такође да се обавеже да душу оставља организаторима такмичења, који ће је складиштити и чувати боље од радиоактивног отпада, такав материјал нам не треба у даљем дељењу и стварању потомства. Обавезује се и да ће његово тело бити спаљено, да земља испод њега не сатруне и црви се не отрују. Пепео не просипати у реке. Може изазвати заглупљивање и помор воденог света. Правне ситнице су завршене. Такмичење може да почне.

Пре званичне такмичарске церемоније, одузети им сваку направу, која евентуално може да угрози више живота од једног (идиотовог).

На церемонији проглашења победника, медаље доделити формално и постхумно. Спорт не преносити на телевизији, да не би дошло до крађа идеја.
У случају популаризације спорта, сва права, новце од спонзора и заслуге за ослобађање од идиота, скромно и скрушено, задржава аутор овог текста. Евентуални покушај откупа патената од стране западних сила, у старту сасећи. Ако могу да соле памет целом свету, нек сами гањају своје идиоте.

Мирне воде

Angel, angel, what have i done?
... why can't I cross this river?

                              MJK/Puscifer/The Humbling River



Са друге стране, стајао је он. Карон, лично. Вода се приликом судара са његовим сплавом расипала у хиљаде ситних капљица, а потом поново спајала са реком, сливајући се низ труп, већ помало, распалог сплава. Дрво је било старо. Радило је свој посао, пркосећи води, и држећи сплав јединственим, еонима. И Карон је био стар. Могло би се рећи, већ и уморан. Играо се са златним новчићем, који вероватно никада неће потрошити. Но правило је правило. Златник за скелеџију. Кованица је клизила са прста на прст, вештином стеченом пре много хиљада година. Његов поглед био је изгубљен у благој  тмини друге стране реке. Тамо, иза магле, на другој обали, назирао је два обличја. Осећао је страх једног од њих. Само једног?


Нервозно је гледао у анђела, који је мирно седео на камену крај воде. Његове беле одоре, биле су једино што је пркосило тмини овог места. И даље је био на коленима. По први пут у животу осетио се немоћним. Да било шта учини. Да било шта промени.
Присећао се како је селима у којима је владала глад, налазио храну. Сећао се јасно, освајања највиших планина, које му људи показаше. Без проблема. А сада, седи овде, крај реке. И немоћан је. Као новорођенче.
Погледао је у анђела. Није морао да изговори ни једну једину реч, знао је да га овај разуме. Знао је да зна шта би рекао. У исит мах, није желе да ждере тишину, и ремети тај дивни жубор воде.
Погледао је у реку, па у анђела. Прошао сам најмрачније шуме. Прошао сам најкаменитије голети. Сам! Ватра је била немоћна под мојом ногом, ветар је одустајао од намере да ме спречи. Све то! Сам! Шта је са овом реком? Зашто...
Био сам говорник борбе против тиранина. Свргао сам краља, заузео престо... Сам! Ја!

Мање мисли о ономе што си урадио. Стигао си до дела пута на коме мишићи и пркос не чине многа добра. Отвори свој ум. Отвори своје срце... Иначе, заувек ћеш остати са ове стране реке.
Потребно је много више од доброг говорника. Много више од узетог краљевства и богатства. Запитај се, колико њих би ти се сада придружило? Само заједно можете прећи... Запитај се, зашто си све то радио... Запитај се...


Храну гладнима! Највише планине, само зато што су их показали и рекли да ...
Много више од мишића и пркоса!
Ветар. Ледени вет...
Мање приче и мање промишљања о добијеним биткама. Само оне пред тобом су битне.
Говорник против тираније. Ослободилац. Ј...
Речи више не чине добро. Оне посекоше више глава него мач. 
Свргао краља... Сам... Ја...
Зашто? Запитај се. Отвори срце, отвори ум.
Ја... Ја...
Запитај се... 
Ја...
Ум. Срце.
...
"Желео сам моћ. Желе сам славу. Нису постојали други мотиви. Да се о мени прича. Да се о мени казује. Није било алтроизма. Чак ни у траговима. Желео сам дивљење..."
Тама је прогутала његов крик. Једино што се чуло, било је жуборење, мирне, воде. Био је склупчан на обали, у фетусном положају. Јецао је.

Пријатна беличаста светлост анђела је нестала. Остала је само тмина. Крај њега се појавила златна кованица. Велика. Сјајна. Предуслов за победу у последњем боју...

Устао је. Лагано је отресао са себе песак. Новчић је био величине длана. Неке битке је боље изгубити. И пре него што му је та мисао до краја прошла кроз главу, бацио је новчић у реку. Учинило му се да чује како се неко отима за тај новчић. Уобразиља. Окренуо се, пошао из мрака. Ка светлости. Ка дану. Ка животу...

Recept: Instant religija

Dobro jutro dragi moji, drage moje. Još jedna emisija životnog kulinarstva. Samo za vas, prvake u primitivizmu i gluposti. Za vas nepismene. I naravno, najdraže nam, uobražene i isfolirane. 
Današnji recep, za vaš uspešan dan, jeste Religija. I to ne bilo kakva Religija. U pitanju je INSTANT religija. 


Kao što su već zaboravljeni nam praoci Huni, iz onih udžbenika istorije, koji su, baj d vej, totalno aut ove sezone, izmislili instant supu, mi Vam tako danas predstavljamo naš najnoviji izum, totalni HIT i totalni bum ove sezone. Pogađate? Naravno. U pitanju je instant religija. Bez po muke, bez po truda, vaša direktna veza sa višim silama. Najbolje od svega, totalno se može kombinovati sa autfitom i nakitom koji možete kupiti, čak, i na Zelenom vencu. 


Pa da počnemo. Kada otvorite, prerano, oko podne, vaše usnule okice. I ukapirate da morate da žurite na fakultet ili (ne daj Bože) posao, evo šta valja činiti, da taj dan religija bude uz vas.
S obzirom, da smo ustanovili da su knjige totalni promašaj, mi iz stručne redakcije predlažemo, oslobađanje svih vrsta istih. Knjige koje imaju veze sa religijom su višak. Ipak, mi smo moderni. Mi pričamo o INSTANT religiji. Dakle, bez knjige.


Operite vaše okice. Vodom ispreite brige i šminku sa vašeg Dioniziskog lica, ako je kako moguće, koristite flaširanu. Što pompezniji, pardon, komplikovaniji naziv, to bolje. Lagano smutite vašu instant kafu. Dok je ispijate, razmišljajte šta obući. Bele brojanice, daju divan kontrast crnoj garderobi, koja je baj d vej sjajan kontrast belini snega. Krst neka bude bar dužine palca. Ako postoji veći, to bolje. Uz crnu boju, možete kombinovati crvene i žute nijanse. Po mogućstvu neka budu u boji cipela. Nikako boje šala ili kape, tada vaša religioznost neće doći do izražaja. 


Ok, drage moje, dragi moji. Sada ste spremni. Izlazite iz kuće, sigurnim korakom. Molim Vas, ne želim da vidim znakove nesigurnosti u hodu. Sigurnim koracima ka autobuskoj stanici. I dok tako putujete ka vašem odredištu, dok robujete smradu prevoza, fuj, i gnusnoj starosti penzionera, osmatrajte okolinu u potrazi za objektima sakralnog, pardon, crkvenog karaktera. Naravno, postarajte se da preslušavate naše najnovije, mozgo-ispiračke hitove, koji se bave temama tipa, šta je ko rekao i kada, i ko je sa kim bio i kol'ko. Novine sa tom tematikom su apsolutni mast hev. 


E sada, uočili ste crkvu. Ili nešto što liči na crkvu. Makar to bio i Bitef, dignite glavu ka nebesima, tako da vam brada i vrat zaklapaju tup ugao. Kada ste to uradili, zabacite ramena unazad. I sada, taj ključni momenat, što teatralnije, zamahnite rukama i prekrstite se. Tri puta. Da! Tri! Neka vas ne mrzi. Vaš instant kontakt sa Bogom je postignut. Osetite se slobodni da mu tražite nove Gučijeve tašnice, novi mobilni koji će vaše fotke direktno apovati na fejzbuk, šta god poželite. To je momenat prosvetljenja. Da. 


Sa još uvek podignutom glavom, bacite značajan pogled, onaj, kao da gledate nižu rasu, po basu. Posmatrajte putnike. Mislite o tome kako će goreti u paklu u kome nema brendiranih stvari. Po mogućstvu, pogledu dodajte dozu gordosti i prekora, zato što oni nisu vernici kao Vi. Ne.


Ritual ponavljajte svakodnevno, i uvežbavajte pred ogledalom, u vašoj toploj gajbi. Što više vežbe. Da. Da. Vrkaut je prekopotreban. 


Dragi moji, drage moje. Pred sam kraj, da napomenemo da je ova verzije za Hrišćanske instant vernike, verzija za Muslimane, biće dostupna od leta, kada podovi basa budu suvi, i kada na njima neće te moći da isprljate vaše, divne, firmirane krpice. Ljubac veliki kao Ušće. Cmok. Cmok. Do narednog recepta, baj.

Krug se piše beskonačno

... zaneto je posmatrao u bilbord koji je stajao na drugoj strani ulice. Košava je besno šamarala i terala u trk svakoga ko je planirao da zastane makar i na tren. Isključio se iz stvarnog sveta i na trenutak pokušavao da shvati ono što vidi. Krug se biše beskonačno, glasila je pruka sa bilborda. Prosta, a opet tako duboka i genijalna. U njemu je raslo oduševljenje koje je prkosilo temperaturi i vetru.


Iz njegovog dremeža prekinula ga je starija žena koja ga u prolazu zakači torbom. Stresao se. Ali seme je već bilo posađeno. Krug se još uvek pisao beskonačno...


Pre nekog vremena, neko, jako mudar je zamislio život, kao točak koji se okreće. Kao krug, koji svojim obrtanjem dovodi do toga da se uloge promene, i da ceo jedan ciklus krene iznova. Sama zamisao, bila mu je zanimljiva, skoro pa realistična. Davao je, istina, maglovit, ali opet jasan odgovor na pitanje - šta posle?

Mana je bila, što nije postojao jedan točak. Što nije postojao jedan krug. Svako je imao svoj. Lični. Okretao se baš onako kako mi to želimo. A kada bi uloga bila kompletna, kretalo bi se ponovo. I tako u beskonačnost. Dok traju svet i vreme, ti krugovi su pisali nove stranice ljudskih života. Nova poglavlja. Davali su vreme da se osoba i uloga kompletira. Davali mogućnost, da se započeto nastavi, pogrešeno ispravi. Davali su šansu.

Okret. Počelo je. Rođen si. Po ko zna koji put. Možda opet na istom mestu, to već nikako ne možeš da znaš. Jasan cilj pred tobom. Životu dati smisao, smislu udahnuti život.

U kovitlacima jave, često izgubiš kompas smisla, i tako, prazan, lutaš. Slepo verujući da je utabana staza bolja, da je masa aspirin. Zanemarujući one koji će tek biti ti, i zaboravlajući učinjeno, onih koji su već bili ti. Neminovno, krug se okreće. Iako beskonačno, tvoje vreme ističe. Dan po dan. Sat po sat.

Ponekad, samo ponekad, desi se da shvatiš. Da sve teče i da se sve menja. Jedino je krug tu. Kao simbol života, kao simbol besmrtnosti, simbol transformacije i učenja. Dođe ti, tako, do svesti, da krug ispunjen i izvezen dobrotom, dobrim željama i nitima, ne poznaje zlo. Kako god se okretao, on je dobar. Dobar po onoga ko ga živi, po onoga ko će ga živeti.
I počneš. Počneš da menjaš život. Deo po deo. Nit po nit. Misao po misao. Počneš da menjaš krug. Za sebe, za one koji dolaze.
U jednom trenutku, ciklus je gotov. Izvršio si svoj zadatak i odlaziš. Bez odogovora na pitanje Šta posle. A opet bezbrižan i sa nadom, da će neko umeti da dovrši započeto. Da će neko zaslužiti bolje za one koji dolaze. Za one koji su bili. Da će neko hraniti krug dobrotom. I opet...

...Okret. Počelo je. Rođen si. Po ko zna koji put. Možda opet na istom mestu...  

Kule i zidovi

...znam da sam pobedio,
jer posle svega nikoga ne mrzim,
i nikoga nizašta ne jurim, 
žao mi je samo što neke ljude sam voleo više...
                                                           St / Više se ne bojim



Kamen i kost.
Kule do neba, a odatle most.
Do kraja, do raja. Ili to beše pakao?
Prokletstvo. Sećam se svega.
Prošlosti, budućnosti, samo mi sada izmiče.
Na tronu života. U ulozi skota. Bezosećajnog.
Sigurnog u svojim kulama i zidovima.
Zaštićen od vetra i od ljudi.
Pomalo puklog. Po šavovima. Po krajevima.
Rastrzanih niti. Razbacanih misli. Razbacane kose.
Dobro je. Zidovi su celi. Još su tu. Stoje.
Kad se nađe nego lud da ih ruši, pustiću.
Dotada, svi vide površinu. Klesano lice.
Nevoljni da zagrebu dalje od početka.
Nesigurni da pogledaju u pravom smeru.
U oči. One pričaju priču. One nose breme.
One spoznaju suštinu.
One pokazuju taštinu.
Šta koga tišti i muči.
Ko je lud, a ko  to još uvek uči.
Svako na svoj, jedinstveni, način.
I padneš, više puta. Plači!
Ustaješ, osakaćen, a ne jači.
I opet zidaš zid. I opet plači.
I opet si siguran. Siguran i lud.

Stoga, neguj svoje ludilo.
Nemamo iste ožiljke,
Ne razumeš moje sivilo.
Svako ima svoje odlike... 

Genracija bez budućnosti

Generacija sa slušalicama u ušima. Generacija isključena iz sveta. Tupi pogledi. Generacija, bez previše budućnosti.


Začulo se tri puta piiip i muzika je prestala. Nervozno izvadi telefon iz đžepa i u sebi opsova to što je zaboravio da napuni bateriju. Sada će ostatak puta morati da uživa u čarima praznih priča po prevozu, kikotanja malih kretenki, koje komentarišu kako je ko obučen, šta ko treba da uradi i kako da nedeljni ručak bude bolji. Sve to, iako im je tek trinaest i od života su videle par splavova, Crnu Goru i Kopaonik. Naravno, zamalo da zaboravi penzionere i njihovu vatreni obračun sa IdiotPlus sistemom, obračun epskih razmera, obračun prema kome povlačenje preko Albanije, liči na odlazak po burek, jogurt i pljuge u ranim popodnevnim satima.
Uplašio se. Skupio se u svom sedištu, uvukao bradu u kragnu svoje vijetnamke i posmatrao. Posmatrao. Posmatrao...

Ubrzo glasovi su počeli da se gube u izmaglici. Već su ličili na neprijatni žamor, no, nisu bili ništa više od toga. Pogledao je kroz prozor. MultiVižnov šljašteći bilbord, pokazivao je vrelih -7. Gužva na Slaviji mu je omogućila da vidi još par reklama, među kojima si mogao da nađeš prijatelje, kupiš kola, računar, i sve to dok u nekoliko sekundi buljiš u bilbord. Spustio je pogled. Kraj tramvaja je stajao taksi. Ford. Očuvan. Taksista je bio onako, puniji, lice mu se nije videlo. Držao je ogromnu kafu za poneti. Veću i od onih koje on pije kada započinje dan. Na instrument tabli je stajala nalepnica "Veži pojas, upali svetla. Bre!", nasmejao se na to. Onako, u sebi. Trenutak kasnije, taksi se izgubio u kolonama automobila i otišao svojim putem, ko zna gde.

Ljudi su žurili. Svi su manje više ličili na nindže, sa šalovima preko nosa i kapama. Videle su se samo oči. Posečene ledenom februarskom košavom. Negde u pozadini, čulo se zavijanje sirena hitne pomoći. Prijatan ženski glas, sa IdiotPlus automata, reče da stižemo na stanicu pod nazivom "Trg Slavija - Nemanjina"... Da, kao da to bez nje nismo znali. Niko tome nije pridao više pažnje od jednog pogleda ili eventualnog boranja čela.

Počeo je da razgleda ljude u autobusu. Visoki, nisiki, ćelavi i oni ne toliko ćelavi. Obrijani ili ne. Šljakeri, studenti, penzosi. Svako sa nekim svojim bremenom ukelsanim na fasadu, surovim dletom života. Većina ih je imala slušalice u ušima. Bar ovi mlađi. Delovali su odsutno, u svojim mislima. Primetio je lika u sjajnoj zelenoj vijetnamci. Dopala mu se. Primetio je devojku, čija je grimizna boja kose, jednostavno privlačila pažnju. Imala je prelepe oči. Ubrzo se okrenuo na stranu. Setio se - nije lepo buljiti. Posmatrao je zgrade. Akademski stil, pomešan sa neo-klasicizmom, sve lepo spakovano veštom rukom ruskih arhitekti. Oteo mu se uzdah. Predratna arhitektura. Poželeo je da tramvaj niz Nemanjinu ide sporije. Da može još da posmatra. To se nije desilo. Momenat kasnije, železnička stanica. Jurnjava tramvaja nastavila se, i prestala kod zgrade rogobatnog naziva, Palata pravde. Zapitao se, koliko ljudi tu, zapravo, nije dobilo pravdu. Mnogo, verovatno. Posmatrao je obe strane Savske. Izgledale su totalno različito. Ugledao je i Brašovanov BIGZ, divni spomenik moderne.

Tramvaj se lagano bližio sajmu. I sinulo mu je. Kod sebe je imao drugi plejer. Izvadio ga je iz torbe, priključio. Play. I sve nestade... Crno. Čula se samo muzika. Generacija Bez Budućnosti je pevala o Pritiscima. Odmah posle toga išao je Superheroin. Refleksno je izašao na svojoj stanici. Isto tako refleksno otišao do stana. Otključao i ušao. Izvadio je slušalice i još jednom opsovao sebe što je zaboravio da napuni bateriju. Što je tih nekoliko minuta morao da trpi stvarni svet...