U(m)a kontrola

Iza sedam brda, iza sedam gora, iza sedam ko zna čega još, na brdovitom Balkanu, gde je čovek koji čita knjigu čudak, a onaj sa telećom glavom i kajlom što se mršti iz džipa rolmodel. U zemlji koja ima mogućnost korišćenja dva pisma, a uporno se izmišlja treće, izrodiše se ljudi koji znaju uzrok svih problema. Diskretni heroji skriveni iza maske običnih poslova. Oni su kasirka u Maksiju, prodavci čarapa na Zelenjaku. Oni su taksisti, čak i penzioneri u basevima.

I tako dok posmatram kako nam je večito drugi kriv za sve što nam ne ide od ruke i kako kulturni talog, koji radi u redakcijama Kurira, Svetova i još koje kakvih časopisa, postavlja trendove u ovoj zemlji, reših da se vratim pisanju. Pokušaju da nahranim sujetu u nadi da će neko ovo pročitati (i eventualno se zamisliti i zapitati). 

Gadna suša ove godine. Reke sve manje, kukuruz slabog roda. Sve sprženo. I dok pazarim kafu i toalet papir, jedine dve stvari bez kojih otprilike ne mogu da započnem dan, doživljavam prosvetljenje. Teoretičar zavere, super genijalni um sa diplomom Megableje, zaposlen u Maksiju za kasom, zato što njenu genijalnost (u krevetu?) nije mogla da pokaže od stranih plaćenika i ziljavuša koje su preko veze i kreveta dobili posao u državnim jaslama. Oduševljenje. Euforija. Upoznati tako nekog velikog na ovako običnom mestu. Kiseonik pretvoren u zlato. Saznajem izvor svih problema u ovoj zemlji. Amerikanci.

Reših da se i sam pozabavim tematikom. Istraživajući, dođoh do zaključka - mrze nas zato što smo savršeni. Pogledamo li unazad naše uspehe kroz istoriju, sport, naučnike, mi smo ti koji pokreću svet. Svi znamo da je Mileva Albertu razradila tu teoriju, on je bio samo pion u partiji šaha. Svi znamo da je Tesla bio taj koji je napravio svet ovakvim kakvim ga znamo, jebiga, to što to nije uspeo da uradi pod našom šljivom, viša sila. To se ne pominje. Naravno, ne smem da zaboravim Novaka. On je bog. I svi ostali sportisti, nego nas sudije mrze i Ameri su dopingovani. Stoga, takvu silu, takav neobuzdani sirovi potencijal, ruralni mentalitet i genijalnost koja se rađa samo na ovim prostorima, treba nekako staviti pod kontrolu svetskih moćnika. Zionisti, Masoni, Iluminati. 

I tako reše oni da nam pošalju sušu, kako bi nam prodali kukuruz koji je modifikovan, raste bez vode, meso koje ima batinu i sve te bije dok ga ne pojedeš u nekom od lanaca restorana brze hrane (a pretop smo proglasili kancerogenim). I da stvar bude gora, u sred naše avlije, zabodu nam antenu da nam kontrolišu mozak, a onda istu sakriju nekim nevidljivim silama, da ne možemo da je vidimo. Sve to se potkrepljuje tvrdnjama da smo bombardovani zato što nismo hteli kičmu da savijemo pod njihovom batinom.

Dok činjenice i logika već godinama dremaju u mračnim bezdanima ove zemlje, zajedno sa ljudima koji su imali šta da kažu, ali to nije bilo prihvatljivo prosečnim potrošačima Maksija, stavljam rezime. Poštovani sugrađani, da bi vam neko kontrolisao um antenom, ili bilo kako drugačije, prevashodno je potrebno da posedujete isti. Sve dok vam mediji kroje sliku o vama, prava žalbe su vam ukinuta. 

Srdačno, M.

Heroji

Iako, na prvi pogled, imaju jako puno zajedničkih tačaka sa odrastanjem, kako vreme prolazi, sve se više uviđa da nije tako. Da, svi smo hteli da budemo hrabri i neuništivi kao mali. Da se borimo protiv kriminala i napravimo svet boljim mestom. Od neuništivosti smo digli ruke kod prvih preloma ruku i prvih povreda, prilikom jako neuspelih manevara ateriranja sa drveta. Ostala je još hraborst, ali i ona je podvila rep, tu negde na kolosecima života, dok smo pored mahanja onima koji uvek odlaze, naučili da gledamo svoja posla. Hrabrosti, jednostavno nije bilo mesta tu. Verovatno smo i njoj mahali, dok smo čekali voz našeg spasenja, koji nije naišao, a mi smo ostali da se borimo. Samo, ovaj put, bez hrabrosti.

I onda dok sa šoljom vrele kafe, posmatram ljude kako prolaze ulicom, i kako u prolazu, jedva primete svet oko sebe. Kako slažu grimasu za grimasom, utonuli u brigom obskrvenu svakodnevicu, ne mogu da se ne zapitam šta se desilo sa herojima. Zar su nestali?

Zar nije surova istina, našeg roda, da nam trebaju heroji, da nam treba neko u koga ćemo moći da se uzdamo, kada kucne neki sudnji čas. U međuvremenu svi traže svoje heroje. Manje ili više uspešno... Tako čujemo za narodne heroje, ratne heroje (?), čak i diskretne heroje, i mnoge mnoge druge.
Dok sam kafu lagano privodio kraju, shvatio sam činjenicu da moje heroje tražim u drugim ljudima. Podeljeni na dve grupe, ravnopravno stoje, spremni na sukob, čim im dozvolim.

Prva grupa bi bila, oni, koji se pojave kada vam je najteže, dignu vas iz sivila i ulepšaju vam dan. Nije bitno da li su poznati ili ne. Ponekad, sve što nam treba u sivom kišnom danu, je nevini osmeh slučajnog prolaznika ili prolaznice, neiskvareni kez malog deteta, sitnica. Koja iz nekog razloga, ulepša dan.
Kad kad, ne morate ni da ih vidite, jave se, sete se. I bude vam lepo, bude vam bolje.

Druga grupa, bili bi oni koji nikad nisu otišli. Koji sa vama tonu u svim vašim brodolomima, koji sa vama hodaju pravo kroz vetar. Dovoljno je da ćute sa vama, a da znate da su tu. I kad nisu tu, fizički, znate da su uz vas i sa vama do kraja. Takvi su retki. Ali ima ih. Verujte, ima. Znam ih nekoliko.

Dođoh do dela gde bih kao trebao da sumiram napisano. Da kažem ta i ta grupa, ti i ti heroji. Ali, ne mogu. Što se mene tiče, ne mogu ni bez jednih, ni bez drugih. Ipak, nisu život samo vetrovi u kojima je potreban neko za oslonac, ponekad je potreban samo osmeh.
I tako, onako sebično, ostavih vama da odlučite. Ko je, zapravo, vaš heroj?
Na kraju, postavite sebi ponekad pitanje, da li ste vi nekome heroj? Da li spadate u prvu ili u drugu grupu. Možda u obe... Ko zna.

Do narednog čitanja, herojske dužnosti zovu... Ko zna, možda vam poklonim osmeh nekad na ulici, osmeh koji će vam ulepšati dan...

Recept: Hipsterizacija

Dobro jutro, još jednom. Kako ste danas moji voljeni? Da li ste osetili nove modne struje koje dolaze uz Evropske vetrove koji duvaju ovih dana? Da, da. Mi iz vaše režije, sa našim istančanim osećajem za filing, još jednom vam predstavljamo totalni hit. 


Vršeći obimna istraživanja, ispitujući hiljade i hiljade mladih ljudi, došli smo do zaključka, da je ove sezone, totalan mejnstrim, ne biti mejnstrim. Dakle, dragi moji, drage moje, današnja tema, biće transformacija u bića koja je baš briga. I bića koja nisu mejnstrim. Pogađate? Naravno. U pitanju su hipsteri. A termin kojim se danas bavimo je hipsterizacija. Upišite ga u vaše nove ajfonove, pre nego što ga zapamtite i pre nego se ustali u govoru. 


Pa ovako. Termin hipster, potiče još iz 40tih godina, da, iz vremena, one čudne džez muzike. Fuj, ko to još sluša. Previše emocija. Bla bla bla. Tada su reči HIP, što bi bilo nešto kao KUL, dodali nastavak "ster". Dosta istorije. Ipak, nije ovo Trezor na RTS 2. Bože, kakvi ljudi to uopšte gledaju...
No, da se vratimo temi, poenta priče je, da ćete zahvaljujući ovome biti kul. 


Prvo i prvo. Morate zaboraviti svu onu muziku koju smo vam davali da slušate. Bar za tren. Iskopajte totalno nepoznate indie-punk-trance-ambient-kantri-funk stilove muzike, koji na netu, imaju manje od 500 slušanja. Ubacite ih u plejer. I vidno hejtujte ljude koji kažu da je Nirvana kvalitetan bend. Bože, ko još sluša to. Plejer bi bilo poželjno da bude Eplov, sa zaštitom na tač skrinu, da se ne ogrebe. Ajfon je, kao i uvek, totalni mast hev. Neke stvari nikada ne izlaze iz mode.


Pre nego što dođemo do dela u kome se bavimo odećom i obućom, moramo još malo poraditi na gedžetima i na personalitiju. Da još jedna reč, koja će se često koristiti ovih dana. Kuc, kuc. Želim da čujem noktiće po tačskrinu ajfona. 
Dosadašnje aparatiće, koji su korišćeni za slikanje po wc-ima, eminentnih klubova, menjaju polaroidi. Oni su totalan hit. 
Brendiran nakit spakujte u kutiju, odložite na neku visoku policu, sada vam ne treba, a može i neki od vaših drugara hipstera to da vidi. Pu pu. Mada, ko zna, možda se nekad vrati u modu. Zlu ne trebalo, što bi rekle bake. He he. Kupujte samo hendmejd nakit, i to što nelogičnijeg izgleda. Nek se ne slaže sa vašom odećom. Zapamtite, od danas, vas to ne zanima. Nije vas briga. 
Od danas, vi ste neshvaćeni. Izgubljeni u surovom svetu reklama i korporacija. Izgubljeni kao i milijarde drugih, bez nade za spas u ovom surovom mejnstrim svetu. Vi imate vaš svet. U njemu ste kul. U njemu su svi ostali višak. Vi se družite sa vašim indije-punk-trance...-imamajfonipolaroid drugarima, i totalno se razumete. Svi ostali su spameri i troleri. Poželjno je bogaćene rečnika rečima koje niko ne razume sem vas. To što ih drugi neće razumeti, ne mari. Vi ste hipster sada, šta vas briga.


Korako po korak, pramen po pramen, dolazimo do dela u kome pričamo o odeći. Divno, zar ne? -Ne? Baš vas briga? Sjajno, tako brz napredak. Predivno. 


Kao što uspevate da spojite nespojivo u muzici, slična stvar je i sa vašom garderobom. Vi više nemate nikakvog interesa u modi. Ali, bajkerske cipele, čizmice, kako god, su mast hev. Nije bitno što vaša keva mora da uradi puno i što ne razume šta je ta hipsterizacija. Ni vi nikad niste razumeli šta je pasterizacija, pa vas to nije sprečavalo da im uzimate pare.
Košulje iz sekndhend radnji, i majice sa citatima iz filmova koji su Crnogorske Š produkcije, su totalan pogodak. Nije važno što samo vi znate citat, i što ste verovatno jedini (idiot) koji smatra da je flaširano pivo od 0,33, zapravo pivo. I ne, nije isto kao točeno, ako ga sipate u čašu. 
No, kao što bi rekli u jednom filmu iz Australije, Bek tu d trek. Da, mislim da je to kul natpis za majicu. Naočare, ponekad poznate kao Kika, ponekad kao Rejpist glasis, su stvar, koju morate posedovati. Bar nekoliko komada. Arafatke, takođe. 


Sada sve to natovarite na sebe. I taj nakit, isto. Da. Pogledajte se. Ne ličite ni na šta. Bez suza. Od danas ste hipster, tako da, nije vas briga. Uživajte u novom pogledu na svet. Škljocajte se vašim polaroidima. Šaljemo vam poljubac veliki kao dvorana u kojoj se održava Vračar roks festival. Kako se ono zvaše... Ma, koga briga. Ljub.

(Европска) Перспектива

Сунце је стидљиво, попут француске собарице, вирило у собу, кроз једва подигнуту ролетну. После пар секунди, укапирао сам да нисам постао биљка и да не вршим фотосинтезу. Мада, осећао сам се као једна. Устајање је било мање мучно него обично. Нисам то очекивао, узимајући у обзир количину умора која се накупила током месеци иза мене. Некако, нисам их осећао.

Устао сам до купатила, умио се, у огледалу сам себи деловао некако лепше него обично. Бацих поглед на телефоне, обе батерије пуне. То се реко дешава, ал', дешава се. Јебига шта ћеш. Одгегао сам се до кухиње, бацио поглед на улицу, људи су мрдали на све стране, некако видно веселији, видно радоснији, него ранијих дана. Скувах кафу, иако сигуран, да нико није мењао кафу, имала је некако лепши, кафеничастији уску. Није било оног киселог јечма који ми је правио киселину из јутра у јутро. Изађох на терасу - чујем птице. Људи насмејани. Запалих цигарету. Неки обичну, за коју регуларно имам пара, када сам шворц. Повукох дуг дим. Издах. И још једном. Неки нови укус. Као да први пут конзумирам исту. Као да дуван није исти...

... завршавајући кафу, реших да допустим себи једно протезање на тераси, напуних плућа кисеоником, кад оно, и он има другачији укус, као да је са Алпа, ил' шта ти ја знам одакле. Слегнух раменима, и вратих се унутра.
Крчање црева, упалило је лампицу у глави да је желудац последњи апдејт имао пре више од 12 часова. Отворих фрижидер, међутим, овај пут, апотека, која се иначе ту налази, деловала је пуније и свежије. А сва храна, здравије. Замислих се, обично је одатле искакао доктор Филгуд, са претећом поруком да ћу умрети ако једем бела зла. Само нек он живи вечно... Но, још једно у низу слегања рамена... Шта је ту је.

Док сам улазио у полупразну 12ицу, приметих како ми пензоси овај пут нису сломили кичму, покушавајући да стигну до аутомата за чекирање карте. Мирно су сачекали у реду. Нису се чак ни за места отимали. Стајао сам наслоњен на неку полицу, или шта год да је то. До мене је стајала цура, која је лагано мрдала ноге у ритму музике, а кад кад и мрдањем прстију. Жена са моје друге стране није побегла од мене, када је из мојих слушалица допирао звук квалитетног метала. Осврнула се, насмејала, и наставила да гледа своја посла. Сви су гледали своја посла.

На шалтерима за уплату мензе није било редова, а шалтеруше су биле насмејане и љубазне. Чак и људи са којима сам требао да се нађем, стижу на време. Седамо тако у локал, прилази нам конобар и просипа неку фору, нешто као британски хумор, бар сам тако то сконтао. Или нисам сконтао. Пића су стигла брзо. Била су баш оно што смо наручили...

...док сам лагано табанисао низ Булевар, подлога под мојим старкама... Као да је била другачија. Као да то није онај исти тротоар који сам јуче газио. Удахнуо сам дубоко. Помислио да се трипујем. И укапирао да на мојим леђима нема оног баласта од јуче. Као да сам сам себи лакши. Сви људи су тако деловали. Као да је неко однео моје проблеме, и рекао ми да о њима више немам потребе да бринем...

...бацих поглед на трафику, која је немо стајала крај баске станице. Велики наслов  у новинама је био "Србија постала кандитат за ЕУ"... То ли је, помислих. Због тога је све ово. Тако, заправо, изгледа та Европа...

Мртав за медаљу

Не могу, а да се не сложим са Ервином, око чињенице да су ритуална жртвовања постојала са разлогом. Број идиота се некако морао држати у оквирима нормале. Човече, толико сјајна идеја, сама од себе је пронашла пут у свакодневни вокабулар. Пази малог, паметне речи! Ха. Речник хтедох рећи. Сленг. Шта год.  Но, питање се наметало, како то извести у савременом друштву, Србице нам мајке. После пуно доконања на ту тему, одговор дође сасвим неочекивано, док је аутор (уф, што ми пржи его писање о себи у трећем лицу) покушавао сажвакати неки ђон, који су се усудили да на неку фору назову месо... Со хир ит факинг гоуз. Идеја како редуковати број идиота у нашем окружењу, и гратис, потстицај маса на креативно размишљање...


Као и сваки спорт који покушава да добије на популарности, исти је потребно рекламирати. У првим месецима постојања, закупити све оне билборде, на којима су нас градски оци позивали да штедимо струју, а екранчина од по зграде светли све у шесн'ест. Е, баш ти. Све их закупити. Смислити неки готиван слоган. Не неки кретенизам попут онога, Да ваше беле поново буде бело, или чувеног Имате пријатеље. Скапирајте да их немате. А бело је толико пута сечено, да пре можеш да га користиш као лимунтус или прашак за пециво, него као дрогу. Слоган типа, Умри, зато, да добијеш злато, сасвим пије воду. Наравно, људима не рећи да ће стварно морати да умру. Бар не још увек. После пар месеци касније, саопштити им ту, надасве, небитну чињеницу, слоганом Мртви у родном крају, ал' за вас сви  знају. Тај део са препознавањем, заслепеће код просечног идиота и чињеницу да ће умрети. То је оно што се тражило. Он ће свом бедном животу дати смисао, тако што ће јуначки поклекнути у борби за злато.

Људима оставити пар недеља слободно да смисле најкреативниј начин за умирање. Са довољно времена и тиме што подстичеш креативност, све оне ЕнЏиОу групе те неће смарати. Наравно, обавезно напомени да ниједна животиња неће бити повређена у току овог такмичења, тако скинути са врата и те дркаџије из друшта за заштиту животиња. Тип ту јорселф: Покушај их натерати да учествују. Кхм. Да наставимо.

Како сваки имало поштован спорт, има терен вредан дивљења, за исти предлажем, руралну средину централне Србице, нам мајке, по могућству, изоловану ливаду, окружену шумама, кроз коју протиче речица. Тип: откупити је од самог себе. Да и ти вајдиш нешто.
Имамо диван зен амбијент. Трговци са пићем и храном су лаки за довлачење. Дакле, сама рурална средина, побудиће дивне емоције и надахнути креативни дух наших идиота.
Још један разлог из кога је изабрана ова средина, је та, што смо сви ми пре или касније побегли из тог села, али још увек има доста оних из којих село није побегло. Хакрррр. Пу. Дакле, повратак коренима. Иако нисам сигуран, да корени то желе.
Тип: Од државе тражити субвенцију зато што развијаш сеоски туризам и решаваш проблем одлива људи са села.


Имамо такмичење, такмичари само пристижу. Ту су и медаље. Још пар правних ситница.
Пре такмичења, сваки идиот да потпише уговор у коме се обавезује да у наредном животу буде камен или неки дубљи слој земље и да као такав својим присуством не оптерећује живот на нашој драгој Мајци Земљи. Такође да се обавеже да душу оставља организаторима такмичења, који ће је складиштити и чувати боље од радиоактивног отпада, такав материјал нам не треба у даљем дељењу и стварању потомства. Обавезује се и да ће његово тело бити спаљено, да земља испод њега не сатруне и црви се не отрују. Пепео не просипати у реке. Може изазвати заглупљивање и помор воденог света. Правне ситнице су завршене. Такмичење може да почне.

Пре званичне такмичарске церемоније, одузети им сваку направу, која евентуално може да угрози више живота од једног (идиотовог).

На церемонији проглашења победника, медаље доделити формално и постхумно. Спорт не преносити на телевизији, да не би дошло до крађа идеја.
У случају популаризације спорта, сва права, новце од спонзора и заслуге за ослобађање од идиота, скромно и скрушено, задржава аутор овог текста. Евентуални покушај откупа патената од стране западних сила, у старту сасећи. Ако могу да соле памет целом свету, нек сами гањају своје идиоте.

Мирне воде

Angel, angel, what have i done?
... why can't I cross this river?

                              MJK/Puscifer/The Humbling River



Са друге стране, стајао је он. Карон, лично. Вода се приликом судара са његовим сплавом расипала у хиљаде ситних капљица, а потом поново спајала са реком, сливајући се низ труп, већ помало, распалог сплава. Дрво је било старо. Радило је свој посао, пркосећи води, и држећи сплав јединственим, еонима. И Карон је био стар. Могло би се рећи, већ и уморан. Играо се са златним новчићем, који вероватно никада неће потрошити. Но правило је правило. Златник за скелеџију. Кованица је клизила са прста на прст, вештином стеченом пре много хиљада година. Његов поглед био је изгубљен у благој  тмини друге стране реке. Тамо, иза магле, на другој обали, назирао је два обличја. Осећао је страх једног од њих. Само једног?


Нервозно је гледао у анђела, који је мирно седео на камену крај воде. Његове беле одоре, биле су једино што је пркосило тмини овог места. И даље је био на коленима. По први пут у животу осетио се немоћним. Да било шта учини. Да било шта промени.
Присећао се како је селима у којима је владала глад, налазио храну. Сећао се јасно, освајања највиших планина, које му људи показаше. Без проблема. А сада, седи овде, крај реке. И немоћан је. Као новорођенче.
Погледао је у анђела. Није морао да изговори ни једну једину реч, знао је да га овај разуме. Знао је да зна шта би рекао. У исит мах, није желе да ждере тишину, и ремети тај дивни жубор воде.
Погледао је у реку, па у анђела. Прошао сам најмрачније шуме. Прошао сам најкаменитије голети. Сам! Ватра је била немоћна под мојом ногом, ветар је одустајао од намере да ме спречи. Све то! Сам! Шта је са овом реком? Зашто...
Био сам говорник борбе против тиранина. Свргао сам краља, заузео престо... Сам! Ја!

Мање мисли о ономе што си урадио. Стигао си до дела пута на коме мишићи и пркос не чине многа добра. Отвори свој ум. Отвори своје срце... Иначе, заувек ћеш остати са ове стране реке.
Потребно је много више од доброг говорника. Много више од узетог краљевства и богатства. Запитај се, колико њих би ти се сада придружило? Само заједно можете прећи... Запитај се, зашто си све то радио... Запитај се...


Храну гладнима! Највише планине, само зато што су их показали и рекли да ...
Много више од мишића и пркоса!
Ветар. Ледени вет...
Мање приче и мање промишљања о добијеним биткама. Само оне пред тобом су битне.
Говорник против тираније. Ослободилац. Ј...
Речи више не чине добро. Оне посекоше више глава него мач. 
Свргао краља... Сам... Ја...
Зашто? Запитај се. Отвори срце, отвори ум.
Ја... Ја...
Запитај се... 
Ја...
Ум. Срце.
...
"Желео сам моћ. Желе сам славу. Нису постојали други мотиви. Да се о мени прича. Да се о мени казује. Није било алтроизма. Чак ни у траговима. Желео сам дивљење..."
Тама је прогутала његов крик. Једино што се чуло, било је жуборење, мирне, воде. Био је склупчан на обали, у фетусном положају. Јецао је.

Пријатна беличаста светлост анђела је нестала. Остала је само тмина. Крај њега се појавила златна кованица. Велика. Сјајна. Предуслов за победу у последњем боју...

Устао је. Лагано је отресао са себе песак. Новчић је био величине длана. Неке битке је боље изгубити. И пре него што му је та мисао до краја прошла кроз главу, бацио је новчић у реку. Учинило му се да чује како се неко отима за тај новчић. Уобразиља. Окренуо се, пошао из мрака. Ка светлости. Ка дану. Ка животу...

Recept: Instant religija

Dobro jutro dragi moji, drage moje. Još jedna emisija životnog kulinarstva. Samo za vas, prvake u primitivizmu i gluposti. Za vas nepismene. I naravno, najdraže nam, uobražene i isfolirane. 
Današnji recep, za vaš uspešan dan, jeste Religija. I to ne bilo kakva Religija. U pitanju je INSTANT religija. 


Kao što su već zaboravljeni nam praoci Huni, iz onih udžbenika istorije, koji su, baj d vej, totalno aut ove sezone, izmislili instant supu, mi Vam tako danas predstavljamo naš najnoviji izum, totalni HIT i totalni bum ove sezone. Pogađate? Naravno. U pitanju je instant religija. Bez po muke, bez po truda, vaša direktna veza sa višim silama. Najbolje od svega, totalno se može kombinovati sa autfitom i nakitom koji možete kupiti, čak, i na Zelenom vencu. 


Pa da počnemo. Kada otvorite, prerano, oko podne, vaše usnule okice. I ukapirate da morate da žurite na fakultet ili (ne daj Bože) posao, evo šta valja činiti, da taj dan religija bude uz vas.
S obzirom, da smo ustanovili da su knjige totalni promašaj, mi iz stručne redakcije predlažemo, oslobađanje svih vrsta istih. Knjige koje imaju veze sa religijom su višak. Ipak, mi smo moderni. Mi pričamo o INSTANT religiji. Dakle, bez knjige.


Operite vaše okice. Vodom ispreite brige i šminku sa vašeg Dioniziskog lica, ako je kako moguće, koristite flaširanu. Što pompezniji, pardon, komplikovaniji naziv, to bolje. Lagano smutite vašu instant kafu. Dok je ispijate, razmišljajte šta obući. Bele brojanice, daju divan kontrast crnoj garderobi, koja je baj d vej sjajan kontrast belini snega. Krst neka bude bar dužine palca. Ako postoji veći, to bolje. Uz crnu boju, možete kombinovati crvene i žute nijanse. Po mogućstvu neka budu u boji cipela. Nikako boje šala ili kape, tada vaša religioznost neće doći do izražaja. 


Ok, drage moje, dragi moji. Sada ste spremni. Izlazite iz kuće, sigurnim korakom. Molim Vas, ne želim da vidim znakove nesigurnosti u hodu. Sigurnim koracima ka autobuskoj stanici. I dok tako putujete ka vašem odredištu, dok robujete smradu prevoza, fuj, i gnusnoj starosti penzionera, osmatrajte okolinu u potrazi za objektima sakralnog, pardon, crkvenog karaktera. Naravno, postarajte se da preslušavate naše najnovije, mozgo-ispiračke hitove, koji se bave temama tipa, šta je ko rekao i kada, i ko je sa kim bio i kol'ko. Novine sa tom tematikom su apsolutni mast hev. 


E sada, uočili ste crkvu. Ili nešto što liči na crkvu. Makar to bio i Bitef, dignite glavu ka nebesima, tako da vam brada i vrat zaklapaju tup ugao. Kada ste to uradili, zabacite ramena unazad. I sada, taj ključni momenat, što teatralnije, zamahnite rukama i prekrstite se. Tri puta. Da! Tri! Neka vas ne mrzi. Vaš instant kontakt sa Bogom je postignut. Osetite se slobodni da mu tražite nove Gučijeve tašnice, novi mobilni koji će vaše fotke direktno apovati na fejzbuk, šta god poželite. To je momenat prosvetljenja. Da. 


Sa još uvek podignutom glavom, bacite značajan pogled, onaj, kao da gledate nižu rasu, po basu. Posmatrajte putnike. Mislite o tome kako će goreti u paklu u kome nema brendiranih stvari. Po mogućstvu, pogledu dodajte dozu gordosti i prekora, zato što oni nisu vernici kao Vi. Ne.


Ritual ponavljajte svakodnevno, i uvežbavajte pred ogledalom, u vašoj toploj gajbi. Što više vežbe. Da. Da. Vrkaut je prekopotreban. 


Dragi moji, drage moje. Pred sam kraj, da napomenemo da je ova verzije za Hrišćanske instant vernike, verzija za Muslimane, biće dostupna od leta, kada podovi basa budu suvi, i kada na njima neće te moći da isprljate vaše, divne, firmirane krpice. Ljubac veliki kao Ušće. Cmok. Cmok. Do narednog recepta, baj.

Krug se piše beskonačno

... zaneto je posmatrao u bilbord koji je stajao na drugoj strani ulice. Košava je besno šamarala i terala u trk svakoga ko je planirao da zastane makar i na tren. Isključio se iz stvarnog sveta i na trenutak pokušavao da shvati ono što vidi. Krug se biše beskonačno, glasila je pruka sa bilborda. Prosta, a opet tako duboka i genijalna. U njemu je raslo oduševljenje koje je prkosilo temperaturi i vetru.


Iz njegovog dremeža prekinula ga je starija žena koja ga u prolazu zakači torbom. Stresao se. Ali seme je već bilo posađeno. Krug se još uvek pisao beskonačno...


Pre nekog vremena, neko, jako mudar je zamislio život, kao točak koji se okreće. Kao krug, koji svojim obrtanjem dovodi do toga da se uloge promene, i da ceo jedan ciklus krene iznova. Sama zamisao, bila mu je zanimljiva, skoro pa realistična. Davao je, istina, maglovit, ali opet jasan odgovor na pitanje - šta posle?

Mana je bila, što nije postojao jedan točak. Što nije postojao jedan krug. Svako je imao svoj. Lični. Okretao se baš onako kako mi to želimo. A kada bi uloga bila kompletna, kretalo bi se ponovo. I tako u beskonačnost. Dok traju svet i vreme, ti krugovi su pisali nove stranice ljudskih života. Nova poglavlja. Davali su vreme da se osoba i uloga kompletira. Davali mogućnost, da se započeto nastavi, pogrešeno ispravi. Davali su šansu.

Okret. Počelo je. Rođen si. Po ko zna koji put. Možda opet na istom mestu, to već nikako ne možeš da znaš. Jasan cilj pred tobom. Životu dati smisao, smislu udahnuti život.

U kovitlacima jave, često izgubiš kompas smisla, i tako, prazan, lutaš. Slepo verujući da je utabana staza bolja, da je masa aspirin. Zanemarujući one koji će tek biti ti, i zaboravlajući učinjeno, onih koji su već bili ti. Neminovno, krug se okreće. Iako beskonačno, tvoje vreme ističe. Dan po dan. Sat po sat.

Ponekad, samo ponekad, desi se da shvatiš. Da sve teče i da se sve menja. Jedino je krug tu. Kao simbol života, kao simbol besmrtnosti, simbol transformacije i učenja. Dođe ti, tako, do svesti, da krug ispunjen i izvezen dobrotom, dobrim željama i nitima, ne poznaje zlo. Kako god se okretao, on je dobar. Dobar po onoga ko ga živi, po onoga ko će ga živeti.
I počneš. Počneš da menjaš život. Deo po deo. Nit po nit. Misao po misao. Počneš da menjaš krug. Za sebe, za one koji dolaze.
U jednom trenutku, ciklus je gotov. Izvršio si svoj zadatak i odlaziš. Bez odogovora na pitanje Šta posle. A opet bezbrižan i sa nadom, da će neko umeti da dovrši započeto. Da će neko zaslužiti bolje za one koji dolaze. Za one koji su bili. Da će neko hraniti krug dobrotom. I opet...

...Okret. Počelo je. Rođen si. Po ko zna koji put. Možda opet na istom mestu...  

Kule i zidovi

...znam da sam pobedio,
jer posle svega nikoga ne mrzim,
i nikoga nizašta ne jurim, 
žao mi je samo što neke ljude sam voleo više...
                                                           St / Više se ne bojim



Kamen i kost.
Kule do neba, a odatle most.
Do kraja, do raja. Ili to beše pakao?
Prokletstvo. Sećam se svega.
Prošlosti, budućnosti, samo mi sada izmiče.
Na tronu života. U ulozi skota. Bezosećajnog.
Sigurnog u svojim kulama i zidovima.
Zaštićen od vetra i od ljudi.
Pomalo puklog. Po šavovima. Po krajevima.
Rastrzanih niti. Razbacanih misli. Razbacane kose.
Dobro je. Zidovi su celi. Još su tu. Stoje.
Kad se nađe nego lud da ih ruši, pustiću.
Dotada, svi vide površinu. Klesano lice.
Nevoljni da zagrebu dalje od početka.
Nesigurni da pogledaju u pravom smeru.
U oči. One pričaju priču. One nose breme.
One spoznaju suštinu.
One pokazuju taštinu.
Šta koga tišti i muči.
Ko je lud, a ko  to još uvek uči.
Svako na svoj, jedinstveni, način.
I padneš, više puta. Plači!
Ustaješ, osakaćen, a ne jači.
I opet zidaš zid. I opet plači.
I opet si siguran. Siguran i lud.

Stoga, neguj svoje ludilo.
Nemamo iste ožiljke,
Ne razumeš moje sivilo.
Svako ima svoje odlike... 

Genracija bez budućnosti

Generacija sa slušalicama u ušima. Generacija isključena iz sveta. Tupi pogledi. Generacija, bez previše budućnosti.


Začulo se tri puta piiip i muzika je prestala. Nervozno izvadi telefon iz đžepa i u sebi opsova to što je zaboravio da napuni bateriju. Sada će ostatak puta morati da uživa u čarima praznih priča po prevozu, kikotanja malih kretenki, koje komentarišu kako je ko obučen, šta ko treba da uradi i kako da nedeljni ručak bude bolji. Sve to, iako im je tek trinaest i od života su videle par splavova, Crnu Goru i Kopaonik. Naravno, zamalo da zaboravi penzionere i njihovu vatreni obračun sa IdiotPlus sistemom, obračun epskih razmera, obračun prema kome povlačenje preko Albanije, liči na odlazak po burek, jogurt i pljuge u ranim popodnevnim satima.
Uplašio se. Skupio se u svom sedištu, uvukao bradu u kragnu svoje vijetnamke i posmatrao. Posmatrao. Posmatrao...

Ubrzo glasovi su počeli da se gube u izmaglici. Već su ličili na neprijatni žamor, no, nisu bili ništa više od toga. Pogledao je kroz prozor. MultiVižnov šljašteći bilbord, pokazivao je vrelih -7. Gužva na Slaviji mu je omogućila da vidi još par reklama, među kojima si mogao da nađeš prijatelje, kupiš kola, računar, i sve to dok u nekoliko sekundi buljiš u bilbord. Spustio je pogled. Kraj tramvaja je stajao taksi. Ford. Očuvan. Taksista je bio onako, puniji, lice mu se nije videlo. Držao je ogromnu kafu za poneti. Veću i od onih koje on pije kada započinje dan. Na instrument tabli je stajala nalepnica "Veži pojas, upali svetla. Bre!", nasmejao se na to. Onako, u sebi. Trenutak kasnije, taksi se izgubio u kolonama automobila i otišao svojim putem, ko zna gde.

Ljudi su žurili. Svi su manje više ličili na nindže, sa šalovima preko nosa i kapama. Videle su se samo oči. Posečene ledenom februarskom košavom. Negde u pozadini, čulo se zavijanje sirena hitne pomoći. Prijatan ženski glas, sa IdiotPlus automata, reče da stižemo na stanicu pod nazivom "Trg Slavija - Nemanjina"... Da, kao da to bez nje nismo znali. Niko tome nije pridao više pažnje od jednog pogleda ili eventualnog boranja čela.

Počeo je da razgleda ljude u autobusu. Visoki, nisiki, ćelavi i oni ne toliko ćelavi. Obrijani ili ne. Šljakeri, studenti, penzosi. Svako sa nekim svojim bremenom ukelsanim na fasadu, surovim dletom života. Većina ih je imala slušalice u ušima. Bar ovi mlađi. Delovali su odsutno, u svojim mislima. Primetio je lika u sjajnoj zelenoj vijetnamci. Dopala mu se. Primetio je devojku, čija je grimizna boja kose, jednostavno privlačila pažnju. Imala je prelepe oči. Ubrzo se okrenuo na stranu. Setio se - nije lepo buljiti. Posmatrao je zgrade. Akademski stil, pomešan sa neo-klasicizmom, sve lepo spakovano veštom rukom ruskih arhitekti. Oteo mu se uzdah. Predratna arhitektura. Poželeo je da tramvaj niz Nemanjinu ide sporije. Da može još da posmatra. To se nije desilo. Momenat kasnije, železnička stanica. Jurnjava tramvaja nastavila se, i prestala kod zgrade rogobatnog naziva, Palata pravde. Zapitao se, koliko ljudi tu, zapravo, nije dobilo pravdu. Mnogo, verovatno. Posmatrao je obe strane Savske. Izgledale su totalno različito. Ugledao je i Brašovanov BIGZ, divni spomenik moderne.

Tramvaj se lagano bližio sajmu. I sinulo mu je. Kod sebe je imao drugi plejer. Izvadio ga je iz torbe, priključio. Play. I sve nestade... Crno. Čula se samo muzika. Generacija Bez Budućnosti je pevala o Pritiscima. Odmah posle toga išao je Superheroin. Refleksno je izašao na svojoj stanici. Isto tako refleksno otišao do stana. Otključao i ušao. Izvadio je slušalice i još jednom opsovao sebe što je zaboravio da napuni bateriju. Što je tih nekoliko minuta morao da trpi stvarni svet...

Tele je sivo

Ili ti, priča o tome kako i sami sve više počinjemo da verujemo svemu što nam mediji kažu.
Vođen rečima Kralja Čačka, koji kaže "istinu vide oni koje život ne uspe da zavara", i svojim sopsteveni očima, reših da stavim svojevrsni, lični, žig na tu priču o ljubičastom, Milkinom, teletu, koje se rodilo u okolini rodnog mi grada. Naravno, sa posebnim akcentom i osvrtom na to, šta je Neša mislio pod "život" i kako je moguće da ljudi tu zapravo vide, ili žele da vide, ljubičasto tele.

No, blagi osvrt. Svega par dana unazad. Ljudi po socijalnim mrežama krenušte da postavljaju linkove, koji vode do tog "ljubičastog" primerka muške krave. Prvo sam pomislio da bombardovanje uzima danak, kad ono,   nije bombardovanje, već ljudski idiotizam. Što je, složićemo se, gore. Mnogo gore.

Sem, te famozne kompanije, čija, divna, ljubičasta kravica njuškom gurka i spaja ljude i čije proizvode pakuje ceo zverinjak neke tamo šume, na nekoj tamo čuki, i tog seljaka, u čijem se domaćinstvu rodilo to stvorenje, niko drugi nema, neke preterane koristi. Šta više, nikakve. Možda sam pomalo skeptik, u ovim jutarnjim časovima, ali čisto sumnjam da će mi se otvoriti vrata školovanja u Evropi, zbog toga što se kraj mog grada rodila "ljubičasta" muška krava. U daljem tekstu VO.

U celoj toj medijskoj uidurmi, koja proprati rođenje, obojenog, ama ni jednom, ne uspeh da vidim ljubičaste niti na tom teletu. Ako se izuzme šal, koji je gore pomenuta kompanija poslala. Ali mediji su rekli svoje. On je ljubičast. Kraj. I tako, doživiš, da čuješ kako neko zapravo tu vidi ljubičasto tele. Da je to znak, ili ko će ga znati šta već mozak malih ljudi može da izdokona. Možda je to zapravo, reinkarnacija našeg novog prosvetitelja, spasitelja... Kad smo kod reinkarnacija, najradije bih bio velik' kamen! No, o tome drugi put.

Bek tu d trek, maj dir vans. Cela ta priča, verovatno bi me pogodila koliko i činjenica da tamo negde u Americi, religija ne utiče na ljude kako su očekivali. Ili da uprostim - nimalo. Ipak, ne ostah imun pred činjenicom da se lagano pretvaramo u lika iz Paklene Pomorandže. Lika bez prava na izbor. Gutaj šta ti je servirano, pa makar to bilo i ljubičasto tele. Nije bitna činjenica što je zid iza njega iste boje kao on. On je ljubičast. Betonski zid je siv.

I sad, celu tu priču zamišljam, kao nekoga ko sedi u senci, i lagano pojačava dozu na infuziji zaglupljivanja. I testira, koliko se obruč može stegnuti, pre nego narodu oči iskoče i on, tako slep, progleda. Do tog momenta, tele doživljava medijsku slavu, parira čak i Karleuši (u tom slučaju glasam za tele).  Šta je Neša - Kralj, mislio pod "život", izdokonajte sami. Imate vremena. Ostavite tuđi život i malo se zapitajte. Za kraj, moji dragi, kod očiju slepi, čitaoci, ostajte mi dobro i dosledno, do naredne ture ljubičastih teladi, krava koje lete i predaka superljudi. Fervel. I da. Tele je, ipak, sivo.

Vinjak i bluz.

Tiha i skoro neprimetna svetlost upadala je u sobu kroz jedan jedini prozor. Napola spuštena roletna, ublažavala je, ionako blagu, svetlost ulične rasvete. Mrak. Skoro potpuni mrak. Ambijent je odgovarao njegovom trenutnom stanju. Odgovaralo mu je bilo šta što skriva i maskira svakodnevicu.

Igla gramofona, lagano je grebala površinu, par decenija stare ploče. Bilo je to jedino bogatstvo koje je nasledio. Par decenija staro. Baš kao i on. Sedeo je u ispucaloj fotelji od kože. Njegova omiljena fotelja za čitanje. Nije čitao. Već dugo. Među prstima, žar cigare je potmulo parao mrak. Žar koji tinja. Baš kao i on što je tinjao. Lagano i neprestano. Kadkad, uz njegov dubog udah, žar bi postao sjajan, svetao.Neko ko bi sedeo preko puta njega i posmatrao delovao bi kao sunce, osvetljavao bi njegovo lice, zagasitom orandž bojom. Tog nekog nije bilo. Već dugo. Nedugo zatim. Izdah. Dugačak. Tmuran. Izdah čoveka koji tim činom, skida balast na duši. On je postao vreme koje izdiše. Čovek...

Gramofon je po ko zna koji put čitao istu ploču. Puštao isti zvuk. Prijatno krčanje igle, uz tihe zvuke gitare, prećene saksom. Bluz. Muzika koju je razumeo. Muzika koju je živeo. Nije imao pravi opis za ono što čuje. Verovao je da za to ne postoji opis. Mada je scena vođenja ljubavi između saksa i gitare, bilo nešto najpribližnije što je mogao da izdokona. I opet mrak. I opet čovek. I opet bluz...

Palio je poslednju cigaru iz pakle. Pod plamenom zipa, njegovo brigom i borbom isklesano lice, dobi novu dimenziju. Kao dašak topline u hladnoj, januarskoj, noći. Plamen preseče mrak. Naglo, kao varnica iz koje je nastao. Iz njega beše kamin sa porodičnim slikama. Kraj njega puna piksla. Kraj njega puna čaša. Kraj njega prazna flaša. I jedan prazan život. Lagano je pijuckao. Kao da ima svo vreme, svih svetova. Još jedan gutljaj. Čaša postade prazna. Ležerno je spustio istu na mali stočić, povrh knjiga. Bukovski. Voleo je Bukovskog. Nije bio bludni sin, još dalje je bio od svetca. Sve jedno, voleo ga je. Povuče još jedan dim. Izdah. I opet bi mrak. I opet bi čovek. I bluz. I vinjak.

Sunčevi zraci su lagano farbali okolinu, divnim, svetlim tonovima. Kupali u zlatu drveće i prozore okrenute ka istoku. Dejvid Boui je završavao svoju pesmu. Sada se čulo samo krčanje. Onaj divni, prijatni šum, koji samo ploča može da napravi. I ono je lagano odumiralo. Gledao je kroz prozor. Pružio je ruke ka svetlosti. Udahnuo. I ona ga zagrli... On posta vreme koje udiše. Čovek...

Ti si samo broj

"U zavodu su radili brzo. Nije bilo vremena za gubljenje. Po kalendaru zemljana, bio je septembar, nisu bili sigurni koji dan, mada, kada bolje razmislim, njima to nije ni bilo bitno. Uglavnom, prošlo je nešto više od devet meseci od nove godine. Duše svih tih malih ljudi, valjalo je uobličiti i poslati u pravom momentu na pravu adresu. Valjalo je udahnuti im život - tačno na vreme. Ni pre ni kasnije. Sve je bilo u haosu. U zavodu za dušu i život, radili su punom parom. Bolovanja i odmori nisu bili dozvoljeni u septembru. Ni pod tačkom razno.

Verovatno su postojali i praktičniji načini za celu tu zbrku, no, birokratija je i tamo umešala prste. Ipak, nisu imali kad da se žale. Duše su čekale. Elegantno spakovane u niz cifri. Svaka cifra, na svoju adresu, bez mogućnosti za grešku. Bez mogućnosti za zastoj. Bez prava na izbor.

I tako dok se brzinom misli, te, nove-stare duše rasejavaju po svetu, svaka na svoju adresu, nošene vetrom, pticom, mišlju. Kupusom. I šta ti ja znam već čime. Sve one su znale šta će biti. U šta će se razviti. Jedino što ih je sputavalo, beše, taj broj. Taj žig, koji im nametnuše i kojim im skratiše ruke izbora. Nisi šta biraš, već gde te računar rasporedi.

Dok se roditelji raduju, dok se oko njih slavi, negde diskretno i lepo, negde kao da se ide u rat, dok se kumovi napijaju i smišljaju kakvo ime da nadenu tom novom, malom, bespomoćnom stvoru, taj isti stvor gleda sve u neverici i nada se, da će biti shvaćen od strane tih, kojima je podaren. Vremenom će mu se sve samo kazati. Vremenom. I tako, mališan, nastao iz broja, dobi svoj prvi ovozemaljski broj. Nadenuše mu tako, ime, rekoše mu iz kog je plemena...

I tako, u svoj tragi-komici matematike života, umetnika oblikovaše u pravnika, književnika u matematičara i tako dalje, i tako u beskraj. Oni nastaviše da dobijaju svoje brojeve. Njihov život posta broj. Kojim dokazuju koliko znaju, koliko vrede, koliko su privlačni, koliko su bogati. Kao da su sve to brojevima merljive konstante..."

-Ti. Jeste ti. Iz poslednje klupe. Šta to švrlajš tok JA pričam?
-Ovaj... Niš...
-Ustaj da odgovaraš. Koji si broj?