Atrofija odgovornosti

Ok. Da to je ono „Ok“ koje se izgovara sa uzdahom i sa naporom. Isto ono koje izgovorimo, kad nekome nešto objašnjavamo po ko zna koji put. Isto ono koje nama samima stavlja do znanja, da opet mlatimo praznu slamu. Ipak, i dalje nastavljam.

Atrofija odgovornosti. Zanimljiv fenomen. U neku ruku sociološki, opisan i zapisan perom sociopate (i filozofa, uhvatim tako sebe ponekad... Imam svoje momente). Sa istim onim „Ok“ spočetka otisnuh se u vode kritike. Iako, i sam znam, nije to moja fah.

I tako, kako to obično biva, čovek naleti na inicijalnu kapislu, koja pokrene lavinu misli o nekoj temi. Tako na primer, deo uhvaćene priče, o tome kako je teško ŠOPINGOVATI, uz sve pokušaje da se izolujem od te, ne tako drage mi teme, posadi u mene seme razmišljanja. Naime, kako to može da bude teško, ova krpica ili ona,  ove patike ili one. Pogledaš, svide ti se, kupiš. Nikakva nuklearna fizika, bar u mojim očima.

Kako priča napreduje, nivoji moje samokontrole, polako pucaju, kao strune, previše zategnute. Moja, standardno flegmatična faca, postaje zabezeknuta, za izrazom blagog užasa u očima. Za to postoje PRIPREME. Kako sam razumeo, obilasci radnji i gugliranje istih, su priprema pred taj veliki dan malih ljudi i njihovih života. Dan kada se kupuje. I kao šlag na tortu, tačka na i, i koje kakva druga fraza koja stavlja priču pred završni čin, rečenica, NEMA NIŠTA da se kupi. Iskreno, ista meni deluje, kao poslednji pokušaj hridi bića da se oslobodi. Da podigne svoje atrofirane mišiće. Bezuspešan. Ćorak.

Dan odmiče. Priča o tome tutnji kroz lavirinte mojih misli i odjekuje. Bolno odjekuje. Jedno predavanje, upotpunjuje sliku. I nameće mi pitanje. Ima li, zapravo, izbora, bez izbora?

Sama pomisao da nekome najveću dilemu i najveći problem u životu predstavlja, to, što u radnji nema šta da se kupi, jednako me šokira kao i činjenica da naš narod najviše hvali i kupuje trafična izdanja knjga, i pri tom ne mislim na klasike i bestselere, koji eto tako u tom „kultura za poneti“ ritmu završiše sa Orbitom i pljugama. No, da se vratim temi.

Pre nekog vremena, čuo sam da mlađe generacije, pogotovu mlađe i od mene, rastu u idiote. Nije da se nisam slagao, ali nije mi bio jasan deo u kome se govorilo o manjku odgovornosti. Sada jeste. Neko nam je rekao da moramo da prskamo ruke koje kakvim antibakterijskim sranjima, i eto, mi to radimo. Pre tog momenta, ljudi su verovatno umirali od toga. Ili gore, postajali zombiji. Šta god.

Ironična je činjenica, da društvene probleme rešimo društvenom tehnologijom. Jedini prozor u svet ostavljen jeste internet. Zaboga, ko bleji na ulici i ima ŽIVE ortake, je klošar. Iza ćoška je manijak za sekirom, koji samo tebe čeka. A u parku je čika koji ima najlepši slatkiš. Mleko i meso rastu u Maksiju. Čokolade i sokovi isto. Zakucaj se pred komp i ćuti! Linija manjeg otpora.

I tako dok postaješ teledirigovani pizdić, dok plaćaš račune preko neta, ako ih uopšte plaćaš, ako uopšte znaš šta su računi. Ne, nije ono živahna živuljka. To bi bio rakun. Gugliraj. Onako potajno, tvoje biće se odriče bilo kakve odgovornosti. Za stvarni svet, za obaveze u njemu. Naposletku, za život. Sve ti pada teško, sve ti je mrsko. Svaki rad van nužnog – prekovremen.

Hteo to ili ne, svodiš sebe na nivo amebe. Sa „uradi-šta-ti-se-kaže“ principom. Sad više nije bitno, da li je nešto potrebno, ili ne.  Potrebnost nečega se ne dovodi u pitanje. U pitanje se dovodi model i marka toga nečeg bespotrebnog. I tako dok biraš između ove i one marke, ovih i onih pantalona, ni u jednom momentu ne uhvatiš sebe u pitanju zašto? Zašto to radim, kupujem, nabavljam...

I dok privodim ovo pisanje kraju, ti verovatno popreko gledaš sve koji nisu kao ti. Koji ne izgledaju kao ti, koji ne misle kao ti. Kojima je svrha života da pronađu svrhu, a ne da je kupe, a negde, negde u hridima bića, potajno, želiš da budeš kao oni. Da ti nije bitno da li na sebi imaš soma jura ili svega par desetin, već da si prvenstveno, ono što svi polako zaboravljamo da smo. Čovek. 

Život za poneti

Probudio se par minuta pre alarma, standardno.  Protrljao sanjive oči. Ustao, protegao se, zauzimajući neku neprirodnu pozu, u kojoj, kako se činilo, nalazi neko neobično zadovoljstvo, tog maglovitog jutra.

Gledao je kroz prozor. No, njegov pogled nije sezao daleko u daljine. Magla je bila gusta. Kucala ja na prozore, pokušavala da uđe na vrata od terase. Terasa se takođe nije videla. Skoro da je mogao da oseti njen miris u svojim nozdrvama. U kupatilu se zagledao u ogledalo. Kao da gleda stranca. Kao da ponovo vodi tu mučnu bitku, koju vodi svakog jutra, već godinama. Ustati ili odustati. Posle par sekundi, koje naizgled traju večno, mlaz hladne vode je ispratio konture njegovo lica. Gledao je u kapljicu, koja je lagano pravila sebi put kroz bradu staru nekoliko dana. Gledao u tamne pečate ispod svojih očiju. Posledica posla. Njegova namrgođena faca, ustupila je mesto onoj stardadnoj, flegmatičnoj.

U trku se oblačio i pakovao. Žonglirajući misli sa veštinom klovna koji obrće loptice. Još uvek nije gubio oštrinu. Ponovo je sve poneo, sve stigao. Nasmešio se zadovoljno, ipak, osmeh se izgubio u jutarnjoj magli, grada koji nije baš preterano voleo. 

Dok je laganim korakom išao ka baskoj stanici, svratio je i kupio doručak i kafu.  Žena ga je ljubazno pitala – Za ovde ili za poneti? – Osvrćući se oko sebe, shvatio je da „za ovde“ zapravo ne postoji, nije bilo stolova, nije bilo stolica. Jednostavno, nije bilo mesta gde se moglo sesti.  Uzeo je svoj doručak i kafu. Dok je čekao prevoz, razmišljao je o svom doručku „za poneti“.

U autobusu, jedan od bilborda, imao je na sebi reklamu za kafu. Kafu za poneti. Misli su mu ponovo skliznule.  Za poneti...  Za poneti... Za poneti... Sve je za poneti.

Zvonjava telefona ga vrati u stvarnost. Radni dan je počeo. Negde u sred razgovora, misli mu ponovo odlutaše. Telefon za poneti. Lagano je spustio pogled ka torbi koja je bila balast njegovim ramenima. Računar za poneti. Nervozno se namrštio. Bilo je to previše filozofije za jedno jutro. Mora da je do magle... Mora da je do gužve...

Na pauzi je jeo pljeskavicu i šetao nazad ka kancelariji. Drugom rukom je držao plastičnu šolju punu vrele kafe. Mirisala je lepo. Bila je za poneti.  Zapalio je cigaretu. Dubok dim. Izdah. Ovog puta, nasmejao se sam sebi. Zadovoljstvo za poneti... Sve je za poneti.

Povratak kući i prijatni zvuci gitare i prijatan glas pevača, u njegovim slušalicama, odagnali su sve misli. Prijatno crnilo. Izazvano muzikom za poneti. Tog momenta se stresao. Bilo je previše...

Toplina stana nije donela potrebni mir. Sedeo je. Gledao jednu tačku, onako, kao da gleda kroz nju. Onako kako to može samo čovek, duboko zgrožen životom koji vodi. Zapitao se, da li je i život koji imamo, zapravo samo za poneti. Da li postoji život „za ovde“? Ako postoji, želeo ga je. Želeo ga je odmah...  Želeo je da ga ponese sa sobom...