Život za poneti

Probudio se par minuta pre alarma, standardno.  Protrljao sanjive oči. Ustao, protegao se, zauzimajući neku neprirodnu pozu, u kojoj, kako se činilo, nalazi neko neobično zadovoljstvo, tog maglovitog jutra.

Gledao je kroz prozor. No, njegov pogled nije sezao daleko u daljine. Magla je bila gusta. Kucala ja na prozore, pokušavala da uđe na vrata od terase. Terasa se takođe nije videla. Skoro da je mogao da oseti njen miris u svojim nozdrvama. U kupatilu se zagledao u ogledalo. Kao da gleda stranca. Kao da ponovo vodi tu mučnu bitku, koju vodi svakog jutra, već godinama. Ustati ili odustati. Posle par sekundi, koje naizgled traju večno, mlaz hladne vode je ispratio konture njegovo lica. Gledao je u kapljicu, koja je lagano pravila sebi put kroz bradu staru nekoliko dana. Gledao u tamne pečate ispod svojih očiju. Posledica posla. Njegova namrgođena faca, ustupila je mesto onoj stardadnoj, flegmatičnoj.

U trku se oblačio i pakovao. Žonglirajući misli sa veštinom klovna koji obrće loptice. Još uvek nije gubio oštrinu. Ponovo je sve poneo, sve stigao. Nasmešio se zadovoljno, ipak, osmeh se izgubio u jutarnjoj magli, grada koji nije baš preterano voleo. 

Dok je laganim korakom išao ka baskoj stanici, svratio je i kupio doručak i kafu.  Žena ga je ljubazno pitala – Za ovde ili za poneti? – Osvrćući se oko sebe, shvatio je da „za ovde“ zapravo ne postoji, nije bilo stolova, nije bilo stolica. Jednostavno, nije bilo mesta gde se moglo sesti.  Uzeo je svoj doručak i kafu. Dok je čekao prevoz, razmišljao je o svom doručku „za poneti“.

U autobusu, jedan od bilborda, imao je na sebi reklamu za kafu. Kafu za poneti. Misli su mu ponovo skliznule.  Za poneti...  Za poneti... Za poneti... Sve je za poneti.

Zvonjava telefona ga vrati u stvarnost. Radni dan je počeo. Negde u sred razgovora, misli mu ponovo odlutaše. Telefon za poneti. Lagano je spustio pogled ka torbi koja je bila balast njegovim ramenima. Računar za poneti. Nervozno se namrštio. Bilo je to previše filozofije za jedno jutro. Mora da je do magle... Mora da je do gužve...

Na pauzi je jeo pljeskavicu i šetao nazad ka kancelariji. Drugom rukom je držao plastičnu šolju punu vrele kafe. Mirisala je lepo. Bila je za poneti.  Zapalio je cigaretu. Dubok dim. Izdah. Ovog puta, nasmejao se sam sebi. Zadovoljstvo za poneti... Sve je za poneti.

Povratak kući i prijatni zvuci gitare i prijatan glas pevača, u njegovim slušalicama, odagnali su sve misli. Prijatno crnilo. Izazvano muzikom za poneti. Tog momenta se stresao. Bilo je previše...

Toplina stana nije donela potrebni mir. Sedeo je. Gledao jednu tačku, onako, kao da gleda kroz nju. Onako kako to može samo čovek, duboko zgrožen životom koji vodi. Zapitao se, da li je i život koji imamo, zapravo samo za poneti. Da li postoji život „za ovde“? Ako postoji, želeo ga je. Želeo ga je odmah...  Želeo je da ga ponese sa sobom...