Нифилим.

Шеснаест удараца великог бубња. Радимо нон-стоп.

„Рекли су ми да зло никада не спава. Питао сам их шта је то зло... Одговор никада нисам добио. Можда то само зависи од угла гледања, размишљао бих у себи. Тада ми је било шест година. Уобичајени одговори би били, да сам превише мали да постављам таква питања, или пак, подсмеси ономе што мене занима, док се пак друга деца, играју и занимају тривијалним стварима. Био сам другачији. Видео сам ствари, које обични људи не виде. Имао сам снове, о стварима које ће се догодити. Нису ми веровали. Сматрали су ме за некога са бујном маштом, све до петнаесте године.

Сопственом крвљу сам на зидовима своје собе исписао руне. Не знам како сам их знао, једноставно, знао сам их. Не знам ни како ме тај поступак није повредио, али није... Можда боље да јесте. Јебига. Само сам покушао да их заштитим. Нису ми веровали, обрисали су руне. Убијени су следеће ноћи. Моји родитељи. Родитељи Нефлима, нису могли да живе. Био сам дете анђела и смртне мајке... Познат као искупитељ. Онај, који доноси опроштај, који враћа пале...

Са петнаест година, рођаци су ме послали код психијатра. Није ми веровао, али цела прича била је више него занимљива, да би неко ко воли да копа по људским главама, испустио исту. Волео је да зна, дозволио сам му да зна. Сада седи аутистичан у једном од блокова болнице у којој је радио. Исписује чудне списе на древним језицима. Нико га не разуме. А он, он коначно зна, он коначно види.

Био сам у бекству дуго. Давајући опрост, онима којима је моја људска, научена савест, мислила да треба. Нашли су ме. Сада, сада радим за ону страну, и са које сам дошао. За ону страну коју људи називају добром. И злом. За рај и за пакао. Мали људи, и даље не капирају да је све у глави... Мој посао... Па могло би се назвати, пратња. Не као пословна пратња. Или оружана. Више као, пратња на онај свет.

Моје име је Гаврило, да, баш као Архангел. Случајност? Хаха. Гаврило Флинт. Запамтите то име. Можда, можда баш ја будем један од Нифилима, који ће Вас водити. Мада, није ни важно. Нећете се сећати. Ово је мој дневник. Ово су моје приче. „

Прича прва. Први дани посла.

„За разлику од осталих Нифилима, ја сам најкасније доведен. И за разлику од њих, имао сам део људске савести. Сви смо били проклети бесмртношћу.

Говорило се да се посао, ма какав он био, мора одрадити. Свако са листе морао је бити доведен, сем ако не би било неких промена, у задњи час. На листу се долазило самовољно, људи још увек нису схватили да су мисли материјалне. То је био главни камен спотицања у њиховом развоју. Исто тако, са листе се и силазило, требало је само довољно добро размишљати. Систем је као и сваки, функционисао и по правилу – преко реда. Ту су долазили они који су нанели много више бола и патње другима, него што су смели.

Мој телефон се огласио. Добио сам почетно слово имена и презиме мете. Мој задатак је био да је спроведем. Да саслушам њену причу. Наше време – ноћ . Наша ординација – цео живи свет. Звао се, или звала се Пи Џеј Тарнер. Адреса ми није била позната, но све једно, знао сам да ћу је наћи. Испоставило се да је ипак она.

Била је трудна. Већ поодмакла трудноћа. Нисам био експерт за такве ствари, али видело се да је пред порођајем. Сама, у опасном делу Њујорка. Човече, понекад ме језа подилазила од Харлема, ма колико су се трудили да убеде људе да је сигуран за живот. Занимала ме је њена прича. Чудно је, људи као да знају ко си, када те сретну. Када виде свог водича, лицем у лице.

Скувала нам је чај, тако диван гест од ње. Мада, отупела, осећања су ми ипак у траговима радила. Била је лепа, бар што се људских норми тиче, доле, горе, дефинишите то како хоћете, то више није ни битно. Назвала ме је анђелом, чуваром. Знао сам да то нисам, знала је и она, ипак не рекох ништа, нисам хтео да јој кварим последње моменте. Знала је да она мора да умре. Већ дуго је била болесна. Молила ме је само да њено дете буде добро, и да се постарам да има добру будућност. То сам могао. Ионако, њеног детета није било на списку. Муж ју је напустио када је сазнао да је трудна. Тако кукавички чин. Пожелео сам да узмем њега, уместо ње, но, правила су правила. Служба је служба.

Порођај је био успешан. Родила је једну лепу и здраву девојчицу. Рече да жели да се зове Хоуп. И биће тако. Окренуо сам девет – један – један. Обавестио диспечара. Прекинуо везу. Верујем да су већ били на путу. Малој се смешила дивна будућност. А њеној мајци, награда за племенитост, живот за живот. Добро се увећава, још бољим.

Нежно сам је узео за руку. Њену душу. Тело лагано клону и паде, са предивном осмехом, какав може да има само неко ко постане свестан своје величине и блажености. Пројекција њене душе, била је снежно бела, како и не би. Повео сам је лагано ка светлости, пустио сам да ми прича њену животну причу. Са стране тунела, набрајала је како види све њене, давно преминуле. И ујак и деда и отац и мати... Смешили су јој се. Радовали су јој се. И сви су чували Хоуп. Пустио сам јој руку, неки кораци, ипак, морају бити учињени сами. Зауставих је,“ Твоје име“, рекох јој, „ниси ми га рекла“. Насмеши се, још лепше него раније. Пејџ. Пејџ... И била је. Прва страница мог новог посла, мог новог живота.

Те вечери сам плакао. Изгледа да моја научена људскост, још увек не губи вредност. Те ноћи, сањао сам Пејџ. Била је као анђео, к'о зна... Можда то и јесте била. Можда се опет негде сретнемо... Збогом Пејџ. Почивај у миру.“

Прича друга. Бахатос. А кажу да пушење убија...

„Сетио сам се једног дечије почетка. „Драги дневниче.“, гласно сам се насмејао. У међувремену, није било неких случајева који су ме посебно потресли или дирнули. Још увек мислим на Пејџ, али такође не заборављам ко сам. Пре пар минута ми је јављено да је жетва зрела. Разлог: бахатост. Прегазио је дечака на прелазу, и наставио своју манијакалну вожњу кроз град. Полиција је у потери. Мој задатак је да га ухвате. Мртвог.

Палио сам другу цигарету тог дана. Не знам зашто сам то радио, вероватно убијања времена ради. На мене нису имале никаквог утицаја. Стајао сам на врху зграде и посматрао потеру. Дивно у свему томе је што ће ме само прогоњени видети. Један скок и нашао сам се крај њега, у колима.

Бес и пркос у његовим очима, убрзо бише замењени страхом. Препознао је ко сам. Насмејао сам се. Онако, подмукло. Школа глуме је била главна школа у овом послу. Буди оно што ситуација захтева да будеш.

Ударац. Бетонски зид против Џенерал Моторсовог теренца. Зид је победио. Један нула за грађевинце. Бегунац, на лицу места мртав. Ухватио сам његову душу за руку. Кренули смо. Иако фрустриран оним што је све уради, занимала ме је његова прича. И даље, глупо и наивно, верујем да су сви, негде у дубини душе, добри. А пошто је тренутно само душа остала... Занимали су ме разлози.

Син богаташа. Дете порасло без пажње. У обиљу новца, али без једне ствари детету најпотребније, љубави. У трену се сетих. Хоуп. Посетити је. Све што је он покушавао, било је да привуче пажњу. Својих родитеља... Некога... У дубини душе он је добар... У реалности он је убица и бахати клинац, који ставља своје циљеве испред туђих живота. Ни први ни последњи, кога смо покосили... Жетва је била готова. Његов даљи пут ме се није тицао.

Вратио сам се да видим Хоуп. Прошло је већ пар година. Можда и више. Време није кључни фактор када си бесмртан. Лако сам је пронашао. У том тренутку, чувала ју је њена бака. Имала је седам година и ишла је у школу. Учитељица је била поносна њоме, била је права мала паметница, уз то, јако лепа. На маму. Проверио сам и њену хранитељску породицу. Дивни људи. Просто је било изненађење, и за мене, видети да такви људи још увек постоје. Био сам сретан због ње, због њих. Због Пејџ. Решио сам да је посетим. Нисам био сигуран колико је то паметно, али, шта је ту је.

Била је још лепша него раније. Сетила ме се. Нисам то очекивао, после скоро седам година. Каже да је мислила на мене у међувремену. Рекох јој за Хоуп. Она ме загрли и захвали ми се. Имало је нечега у том загрљају... Нисам био сигуран чега. Постајао сам прави Нифилим. Безосећајан и хладан. Ипак, правичан и брижан, према онима који заслужују, наравно.

Ту ноћ сам провео згрчен у ћошку. И у соби и у глави. Да се ово десило пре пар година, верујем да бих заплакао. Погледао сам календар. Прошло је равно седам година од убиства мојих родитеља. Рана више није пекла. Постојало је само сећање. Запитао сам се, да ли је губитак и оно мало људскости што сам имао, добро, или лоше... Одговор нисам знао...

Прича трећа. Уби убице, проклетниче.

„„Чујеш ли кораке, што долазе, за неког ко је давно нестао...“ , биле су речи песме која је тутњала у мојој глави. Седео сам на зиду неке , бомбом разрушене зграде. Година је 2015. Рат у Ирану је беснео, око нешто мало преосталих извора нафте. Било нас је и превише на тако малом простору, али услови су то захтевали. Глупи људи, вечито ће убијати своју браћу. Овај пут, жеља неког вишег била је да убијемо све. Нерешен резултат у рату... То још нисмо радили. Оно што људи називају природне силе, биле су наше средство.

Меткови су тутњали око мене... И кроз мене. И даље сам лагано певушијо. И онда сам дигао пешчану олују. Користио сам идеју из Коељовог Алхемичара. Чисто да би било занимљиво. Знаш оно, када замислиш једно зрно, љубав, и онда направиш целу олују, коју си преходно замислио као огромни вортекс... Ма тотално небитно. Та књига и онако није схваћена како је требало. А човек је геније. На правом путу, што би људи рекли. Сетих се и Дипака Чопре. Човече и он је геније. Махнух колеги, који се бавио против ваздушним радом. Бродови потопљени , авиони оборени, све што је било живо на месту ратишта – више није мрдало.

Нађох једног малишу успут, поштеђен са разлогом. Ипак су деца Божја бића. На крилима ветра га пребацих далеко, на сигурно. Нисам сигуран да ме је видео.

Ново наређење је гласило – натерати лидере великих сила да се повуку и склопе мир. Помислих како бих му најрадије набио пиштољ у уста... Но, то није било изводљиво. Онда их једноставно, натерати да схвате.

Следећа станица. Вашингтон. Седео сам на врху обелиска и посматрао. Залазак сунца је био предиван. Натпис на златној куполи обелиска, Лаус Део, непознат већини људи, сијао је неком дивном нијансом златно црвене. Дело Божје, помислих. Наставих да уживам у погледу, док су остали Нифилими потресали Вашингтон разним непогодама. Без жртви. Одлетео сам назад у оно, што би људи назвали дом... Склопих крила и склупчах се у фетус. Можда је она људска глупост са астрологијом, заправо стварна. Можда мој знак, рак, јесте најемотивнији. Ко зна. Нифилими не осећају ништа. Ја сам се осећао чудно... По навици, зевнух, и утонух у сан...

Прича четврта. Успомене.

Био је 25. Јануар. Снег се заинатио да прекрије целу, проклету, земљу. Већ две декаде од смрти мојих родитеља. Поново сам посетио њихова гробна места. Запалио свеће. Посматрао сам игру ватре у борби са ветром. Одупирала се. Савијала и поново усправљала. На крају, посусатала и угасила се. Асоцирало ме је на људски живот. Бориш се, устајеш, падаш, опет устајеш. И на крају, када се угаси воља и амбиција, угаси се и живот. Можда не одмах, али се угаси.

Разлог што сам данас овде јесте селидба и чишћење гробља. Одавно већ нема места, а људи и даље умиру. То је неминовно. Ове, сахрањене одавно, одвозе у неке масовне гробнице. Седео сам на белом италијанском мермерном споменику и посматрао. Погледах на чему седим. Био је то гроб једне мале девојчице. Њени родитељи су тугу гасили величином споменика... Разумео сам њихов бол, мада, нисам баш превише саосећао.

Посматрао сам. Мали људи, раде, одрађују свој посао, ма колико он био тежак или захтеван. Потсетише ме на мене. Осмехнух се. Једно дете је гледало у мом правцу. За његово добро, надам се да ме није видело... Раширих крила. Још један круг око гробља. Одлетох даље.

Месец је нервозно гужвао календар. Нисам био сигуран да знам који је када дан. Али посао сам одрађивао, изнова и изнова. Проклетство бесмртности. Добро је да не осећамо. Толико људи, толико душа. Толико прича. Размислих о идеји, да ово неко може да напише... Уздах. Дубок уздах. Пријало би да за узврат, неко самном уздахне. Али не... Сећања сноп... Ништа не помаже да се у очи врати сjaj.  Опет се сетих Пејџ. Реших да је посетим...

Прича пета. Питање Анђела. Нифилим који осећа. Шанк жеља.

Био сам на тренутак од поласка ка Пејџ, стигла је порука. Нова мета. Породица Ру. То ми је било познато однекле. Док сам се кретао ка адреси, покушавао сам да се сетим. Када сам видео кућу. Сетио сам се. Хоуп. Њена хранитељска породица. Ова игра ми није била јасна. Зашто они? Шта су они коме криво учинили... Хоуп је већ била велика, уписала је и колеџ. Медицину. Ишло јој је одлично. Реших да ископам мало података о Руовима.

Није требало много да сазнам. Били су тропа. Једино што је остало, била је полиса осигурања, животног. Радили су ово због Хоуп. Ушетао сам лагано у кућу. Господин Ру је већ гутао смртоносну дозу пилула... Његова жена није била ту. Још једна порука. Мета је био само Господин Ру. Заспао је. Брзо и без бола. Узео сам његову душу и повео је. Рекох му како је велики и племенит човек. Насмејао се. Знао је он то и без мене. Неким људима нису потребна огледала, да би знали какви су.

Посматрао сам сахрану. Хоуп је све добро подносила. Закопан је на месту где су моји родитељи сахрањени. Судба, бар онај део, на који ми не можемо утицати, има необичан смисао за хумор. Одлетoх даље. Одлетох ка Пејџ.

Чула је за Господина Ру. Смирено је гледала. Нисам очекивао да ће разумети. Наш посао многи не разумеју. Као да ми волимо то што радимо. Дисање ми је одједном постало отежано... Ово се не дешава, некоме ко је бесмртан, некоме ко не сме да осећа...

Почео сам да се правдам, за оно што сам урадио... Пејџ је лагано пришла. Шамар. Потом питање, „хоћеш ли умукнути, ако те пољубим?“ , и онда пољубац. Схватио сам. Схватио сам загрљај, од пре много година... Део људскости се вратио. Део мене је поново осећао. Схватио сам да је волим.

Око нас су се спустили чувари. Спровели су нас код врховног. Насмејао се на нас двоје.

„Гаврило, баш као Архангел...“ Рече врховни. „А можда баш тебе чекамо. Искупљивачу. Нифилима, који осећа. Добродошао у више редове, рече он. Добродошао, ти чији су долазак прорекли, чак и древни народи.“, насмеја се и одлете.

Моја одора се промени у снежно белу, исте боје, као што је Пејџина била. Крила побелеше. Више нису била црна... Коса оседе. Постао сам... Ни сам не знам шта сам постао. Изабрани? Не... Не осећам се тако. Онај који доноси опрост... То ми се већ више свиђало.

Раширили смо крила. Она нова, снежно бела. И одлетели у бесконачност. Успут, прелетосмо и изнад Хоуп. Знала је да смо ту. Како? То не знам. Једноставно, умеју људи то да знају... Имала је тако диван осмех на лицу. Баш као мајка... „

Прича шеста. Епилог.

Дневник Гаврила Флинта. Последњи унос. То сам што сам. Не припадам клишеу. Можда сам зато посебан. Заиста не знам. Сетих се једне изјаве... Можда је лудило само мањина, која броји једног или двоје... Ко зна.

И даље летим. Около. Ако ме икада осетиш у близини, знај да си учинио нешто добро, и да ти је нешто од раније опроштено. Ипак, ја сам онај који опрашта, зар не?  Само се насмеј. Подели осмех самном. То је тако дивна храна, тако диван лек. Осмех... Смех...