Силуете храста и липе, оцртавале су се негде, у тмини, осветљене, тек понеком уличном светиљком. Погледао је на сат. Видевши време, преврну очима. И опет, у низу време се успори. Стаде. Међутим овај пут, тако и оста.
Тик-так. Тик-так. Покушао је да се помери. Није му пошло за руком. Одједном, његова врећа за лење, како је волео да зове свој лејзибег, нестаде. Нестаде и терасе. Нестаде и оних липа и храстова, неста сјај уличних светиљки. Црно. Све око њега. А он, као да стоји у свом том ништавилу. Није знао где је, још мање како је ту доспео.
После неког времена, и даље се налазио у том истом ништавилу. Поче да размишља о светлости. И трачак светлости се појави. Заједно са њим, појави се и трачак наде. За спасење, за бег. Посматрао је светлост. Била је предивна. А опет, тако мала и недостижна. Пожелео је да добије оловку, да добије папир. Да запише то што види, да нацрта то што осећа... Да остави неки траг, пре него што буде крај.
Одједном око њега створише се слова. Мала, велика, искошена, подебљана. Писана. Штампана. Појави се перо. Веће од њега. Крај пера, стајаше посуда са мастилом. Појави се и папир. Одједном, црнило, не би више тако мрачно. Поста испуњено. Светлост се појача. Слова почеше да се слажу на хартији, онако како је он то дириговао. Писао је мислима. Сликао је мислима. У свету без материјалне вредности, без ичег материјалног, он створи свој свет. Написан и насликан, баш онако како је Њему то одговарало.
Игра му се све више допадала. Писао је све брже, сликао све лепше. Светлост се појачавала. У једном тренутку, сијало је толико да је претило да уништи његов свет. Тако и би. Белило, заслепљујуће белило...
Тешком муком, он отвори очи. Сунце је сијало на његову терасу. Пробудило га је. Осврнуо се око себе. Није било пера, није било хартије. Ту је стајао сам његов рачунар. Ставио је своје наочаре. Протегуно се. Лево. Десно... Отворио свој рачунар, и почео да пише...
Нема коментара:
Постави коментар