Трагови смисла

Јер смрт је само трен кад умирање престане,
И сви смо рођени мртви,
И питање је момента када ће све да нестане,
Па увек сетим се смрти.
                                             Струка/Сви пси иду у Рај/Сви пси иду у рај


Био сам чврсто решен да то учиним вечерас.

Пут је био лоше осветљен и разваљен. Кроз главу ми је прошла цела филмографија срања кроз која саме прошао. Можда сам се чак и запитао зашто сам рођен овде. Зашто је цела концепција живота у овом срању, замишљена као декадентна. Као да никад ништа нисам имао. К'о зна. можда и нисам. Можда је све моје, када погледам мало реалније било туђе. Неког вишег, чије смо само маријонете. Неког, ко нити живота користи као струне за лутке.

Већ дуже време било је неподношљиво. Нисам веровао лекарима, нисам веровао ни људима, све је то глобална завера. Мислио сам како те прогласе лудим и склоне, просто, да не би сметао остатку медиокритета да се осећају нормално. Ко за главу штрчи, за главу га скрати. Одавно ми је то било познато. Прост систем, а опет ефикасан. Најгоре од свега, више нисам веровао ни самом себи и оном другом себи... Посађена је ту негде, у глави, трунка сумње, да заправо сви више воле њега, од мене. Уф, зато и нису могли да ми помогну, просто, то није било лако за схватити. Знате, оног њега, који је у вашој глави, у вашој уобразиљи. Који неретко буде бољи од вас...

Ноћ је била магловита. Кроз густе облаке магле, пробијао се једино жућкасти сјај пуног месеца. Био је на врхунцу своје моћи. Пун. Жут. Тако силан. Изгледао је као да може да се дохвати. Као да пружа своје зраке, да прихвати неко месечево дете, неког уснулог сањара, који једноставно није више за овај свет. Можда је и природа саосећала са мном.
Ксенонски фарови, давали су предивну плавичасту светлост, док је ауто секао маглу брзином оштрице катане. Убрзавао сам. Видиљивост је била једва неколико метара, но, то није сметало моћном мотору јагуара да за собом диже прашину. Гуме, као да су јеле асфалт, као да се нису плашиле мрака. И нису. Њима је било свеједно.

Поново сам покушао. Причам са тобом! Да са тобом! Иако делује као да ме не чујеш, као да ниси ту. Знам да јеси. Вечерас је крај. Од вечерас више нећеш бити омиљени у НАШЕМ друштву. Да! Крај! 


Нагазио сам папучицу. Осетио сам како ме моћна сила лепи за седиште аута. Насмејао се. Осећао сам се добро једино када ризикујем сопстевени живот. У тим налетима адреналина као да сам чистије мислио.

Сто четрдесет, сто педест... Прелепа црена скала показивала је брзину. Одједном, осветљену фаровима угледа банкину. Касно. Мада, баш као што сам желео. Пад, у провалију, ка језеру. Поетски. Предивно. Као у филмовима. Поново се насмејах.

У тим секундама које су се одужиле. Знаш, они моменти када време стане. Он се јавио. Рекао је само кратко. То си био ти. Тебе су волели. Прекасно, сада је било прекасно.

Месечеви зраци обасјавали су површину језера. Место где је ауто упао у воду, скоро да се више није ни примећивало. Како природа брзо залечи ране. Тога нисмо ни свесни. Просто, нисмо свесни колико смо безначајни, колико смо мали. Једино сада приметно, био је сребрнасти одраз на површини воде. Тако диван, тако чист.

Ти исти месечеви зраци су ме прихватили. Сада сам негде. Изгледа да је ово место боље. И коначно, као да сам задовољан собом. Као да сам свестан себе. Можда је и то уобразиља, ако је, нека, свиђа ми се овако.

И коначно, не знам зашто пишем ово... Ионако, нико од оних који су ме знали, неће сазнати да сам схватио, да сам коначно схватио... Пронашао трагове смисла...