Tiha i skoro neprimetna svetlost upadala je u sobu kroz jedan jedini prozor. Napola spuštena roletna, ublažavala je, ionako blagu, svetlost ulične rasvete. Mrak. Skoro potpuni mrak. Ambijent je odgovarao njegovom trenutnom stanju. Odgovaralo mu je bilo šta što skriva i maskira svakodnevicu.
Igla gramofona, lagano je grebala površinu, par decenija stare ploče. Bilo je to jedino bogatstvo koje je nasledio. Par decenija staro. Baš kao i on. Sedeo je u ispucaloj fotelji od kože. Njegova omiljena fotelja za čitanje. Nije čitao. Već dugo. Među prstima, žar cigare je potmulo parao mrak. Žar koji tinja. Baš kao i on što je tinjao. Lagano i neprestano. Kadkad, uz njegov dubog udah, žar bi postao sjajan, svetao.Neko ko bi sedeo preko puta njega i posmatrao delovao bi kao sunce, osvetljavao bi njegovo lice, zagasitom orandž bojom. Tog nekog nije bilo. Već dugo. Nedugo zatim. Izdah. Dugačak. Tmuran. Izdah čoveka koji tim činom, skida balast na duši. On je postao vreme koje izdiše. Čovek...
Gramofon je po ko zna koji put čitao istu ploču. Puštao isti zvuk. Prijatno krčanje igle, uz tihe zvuke gitare, prećene saksom. Bluz. Muzika koju je razumeo. Muzika koju je živeo. Nije imao pravi opis za ono što čuje. Verovao je da za to ne postoji opis. Mada je scena vođenja ljubavi između saksa i gitare, bilo nešto najpribližnije što je mogao da izdokona. I opet mrak. I opet čovek. I opet bluz...
Palio je poslednju cigaru iz pakle. Pod plamenom zipa, njegovo brigom i borbom isklesano lice, dobi novu dimenziju. Kao dašak topline u hladnoj, januarskoj, noći. Plamen preseče mrak. Naglo, kao varnica iz koje je nastao. Iz njega beše kamin sa porodičnim slikama. Kraj njega puna piksla. Kraj njega puna čaša. Kraj njega prazna flaša. I jedan prazan život. Lagano je pijuckao. Kao da ima svo vreme, svih svetova. Još jedan gutljaj. Čaša postade prazna. Ležerno je spustio istu na mali stočić, povrh knjiga. Bukovski. Voleo je Bukovskog. Nije bio bludni sin, još dalje je bio od svetca. Sve jedno, voleo ga je. Povuče još jedan dim. Izdah. I opet bi mrak. I opet bi čovek. I bluz. I vinjak.
Sunčevi zraci su lagano farbali okolinu, divnim, svetlim tonovima. Kupali u zlatu drveće i prozore okrenute ka istoku. Dejvid Boui je završavao svoju pesmu. Sada se čulo samo krčanje. Onaj divni, prijatni šum, koji samo ploča može da napravi. I ono je lagano odumiralo. Gledao je kroz prozor. Pružio je ruke ka svetlosti. Udahnuo. I ona ga zagrli... On posta vreme koje udiše. Čovek...
Igla gramofona, lagano je grebala površinu, par decenija stare ploče. Bilo je to jedino bogatstvo koje je nasledio. Par decenija staro. Baš kao i on. Sedeo je u ispucaloj fotelji od kože. Njegova omiljena fotelja za čitanje. Nije čitao. Već dugo. Među prstima, žar cigare je potmulo parao mrak. Žar koji tinja. Baš kao i on što je tinjao. Lagano i neprestano. Kadkad, uz njegov dubog udah, žar bi postao sjajan, svetao.Neko ko bi sedeo preko puta njega i posmatrao delovao bi kao sunce, osvetljavao bi njegovo lice, zagasitom orandž bojom. Tog nekog nije bilo. Već dugo. Nedugo zatim. Izdah. Dugačak. Tmuran. Izdah čoveka koji tim činom, skida balast na duši. On je postao vreme koje izdiše. Čovek...
Gramofon je po ko zna koji put čitao istu ploču. Puštao isti zvuk. Prijatno krčanje igle, uz tihe zvuke gitare, prećene saksom. Bluz. Muzika koju je razumeo. Muzika koju je živeo. Nije imao pravi opis za ono što čuje. Verovao je da za to ne postoji opis. Mada je scena vođenja ljubavi između saksa i gitare, bilo nešto najpribližnije što je mogao da izdokona. I opet mrak. I opet čovek. I opet bluz...
Palio je poslednju cigaru iz pakle. Pod plamenom zipa, njegovo brigom i borbom isklesano lice, dobi novu dimenziju. Kao dašak topline u hladnoj, januarskoj, noći. Plamen preseče mrak. Naglo, kao varnica iz koje je nastao. Iz njega beše kamin sa porodičnim slikama. Kraj njega puna piksla. Kraj njega puna čaša. Kraj njega prazna flaša. I jedan prazan život. Lagano je pijuckao. Kao da ima svo vreme, svih svetova. Još jedan gutljaj. Čaša postade prazna. Ležerno je spustio istu na mali stočić, povrh knjiga. Bukovski. Voleo je Bukovskog. Nije bio bludni sin, još dalje je bio od svetca. Sve jedno, voleo ga je. Povuče još jedan dim. Izdah. I opet bi mrak. I opet bi čovek. I bluz. I vinjak.
Sunčevi zraci su lagano farbali okolinu, divnim, svetlim tonovima. Kupali u zlatu drveće i prozore okrenute ka istoku. Dejvid Boui je završavao svoju pesmu. Sada se čulo samo krčanje. Onaj divni, prijatni šum, koji samo ploča može da napravi. I ono je lagano odumiralo. Gledao je kroz prozor. Pružio je ruke ka svetlosti. Udahnuo. I ona ga zagrli... On posta vreme koje udiše. Čovek...
Нема коментара:
Постави коментар