Ili ti, priča o tome kako i sami sve više počinjemo da verujemo svemu što nam mediji kažu.
Vođen rečima Kralja Čačka, koji kaže "istinu vide oni koje život ne uspe da zavara", i svojim sopsteveni očima, reših da stavim svojevrsni, lični, žig na tu priču o ljubičastom, Milkinom, teletu, koje se rodilo u okolini rodnog mi grada. Naravno, sa posebnim akcentom i osvrtom na to, šta je Neša mislio pod "život" i kako je moguće da ljudi tu zapravo vide, ili žele da vide, ljubičasto tele.
No, blagi osvrt. Svega par dana unazad. Ljudi po socijalnim mrežama krenušte da postavljaju linkove, koji vode do tog "ljubičastog" primerka muške krave. Prvo sam pomislio da bombardovanje uzima danak, kad ono, nije bombardovanje, već ljudski idiotizam. Što je, složićemo se, gore. Mnogo gore.
Sem, te famozne kompanije, čija, divna, ljubičasta kravica njuškom gurka i spaja ljude i čije proizvode pakuje ceo zverinjak neke tamo šume, na nekoj tamo čuki, i tog seljaka, u čijem se domaćinstvu rodilo to stvorenje, niko drugi nema, neke preterane koristi. Šta više, nikakve. Možda sam pomalo skeptik, u ovim jutarnjim časovima, ali čisto sumnjam da će mi se otvoriti vrata školovanja u Evropi, zbog toga što se kraj mog grada rodila "ljubičasta" muška krava. U daljem tekstu VO.
U celoj toj medijskoj uidurmi, koja proprati rođenje, obojenog, ama ni jednom, ne uspeh da vidim ljubičaste niti na tom teletu. Ako se izuzme šal, koji je gore pomenuta kompanija poslala. Ali mediji su rekli svoje. On je ljubičast. Kraj. I tako, doživiš, da čuješ kako neko zapravo tu vidi ljubičasto tele. Da je to znak, ili ko će ga znati šta već mozak malih ljudi može da izdokona. Možda je to zapravo, reinkarnacija našeg novog prosvetitelja, spasitelja... Kad smo kod reinkarnacija, najradije bih bio velik' kamen! No, o tome drugi put.
Bek tu d trek, maj dir vans. Cela ta priča, verovatno bi me pogodila koliko i činjenica da tamo negde u Americi, religija ne utiče na ljude kako su očekivali. Ili da uprostim - nimalo. Ipak, ne ostah imun pred činjenicom da se lagano pretvaramo u lika iz Paklene Pomorandže. Lika bez prava na izbor. Gutaj šta ti je servirano, pa makar to bilo i ljubičasto tele. Nije bitna činjenica što je zid iza njega iste boje kao on. On je ljubičast. Betonski zid je siv.
I sad, celu tu priču zamišljam, kao nekoga ko sedi u senci, i lagano pojačava dozu na infuziji zaglupljivanja. I testira, koliko se obruč može stegnuti, pre nego narodu oči iskoče i on, tako slep, progleda. Do tog momenta, tele doživljava medijsku slavu, parira čak i Karleuši (u tom slučaju glasam za tele). Šta je Neša - Kralj, mislio pod "život", izdokonajte sami. Imate vremena. Ostavite tuđi život i malo se zapitajte. Za kraj, moji dragi, kod očiju slepi, čitaoci, ostajte mi dobro i dosledno, do naredne ture ljubičastih teladi, krava koje lete i predaka superljudi. Fervel. I da. Tele je, ipak, sivo.
Vođen rečima Kralja Čačka, koji kaže "istinu vide oni koje život ne uspe da zavara", i svojim sopsteveni očima, reših da stavim svojevrsni, lični, žig na tu priču o ljubičastom, Milkinom, teletu, koje se rodilo u okolini rodnog mi grada. Naravno, sa posebnim akcentom i osvrtom na to, šta je Neša mislio pod "život" i kako je moguće da ljudi tu zapravo vide, ili žele da vide, ljubičasto tele.
No, blagi osvrt. Svega par dana unazad. Ljudi po socijalnim mrežama krenušte da postavljaju linkove, koji vode do tog "ljubičastog" primerka muške krave. Prvo sam pomislio da bombardovanje uzima danak, kad ono, nije bombardovanje, već ljudski idiotizam. Što je, složićemo se, gore. Mnogo gore.
Sem, te famozne kompanije, čija, divna, ljubičasta kravica njuškom gurka i spaja ljude i čije proizvode pakuje ceo zverinjak neke tamo šume, na nekoj tamo čuki, i tog seljaka, u čijem se domaćinstvu rodilo to stvorenje, niko drugi nema, neke preterane koristi. Šta više, nikakve. Možda sam pomalo skeptik, u ovim jutarnjim časovima, ali čisto sumnjam da će mi se otvoriti vrata školovanja u Evropi, zbog toga što se kraj mog grada rodila "ljubičasta" muška krava. U daljem tekstu VO.
U celoj toj medijskoj uidurmi, koja proprati rođenje, obojenog, ama ni jednom, ne uspeh da vidim ljubičaste niti na tom teletu. Ako se izuzme šal, koji je gore pomenuta kompanija poslala. Ali mediji su rekli svoje. On je ljubičast. Kraj. I tako, doživiš, da čuješ kako neko zapravo tu vidi ljubičasto tele. Da je to znak, ili ko će ga znati šta već mozak malih ljudi može da izdokona. Možda je to zapravo, reinkarnacija našeg novog prosvetitelja, spasitelja... Kad smo kod reinkarnacija, najradije bih bio velik' kamen! No, o tome drugi put.
Bek tu d trek, maj dir vans. Cela ta priča, verovatno bi me pogodila koliko i činjenica da tamo negde u Americi, religija ne utiče na ljude kako su očekivali. Ili da uprostim - nimalo. Ipak, ne ostah imun pred činjenicom da se lagano pretvaramo u lika iz Paklene Pomorandže. Lika bez prava na izbor. Gutaj šta ti je servirano, pa makar to bilo i ljubičasto tele. Nije bitna činjenica što je zid iza njega iste boje kao on. On je ljubičast. Betonski zid je siv.
I sad, celu tu priču zamišljam, kao nekoga ko sedi u senci, i lagano pojačava dozu na infuziji zaglupljivanja. I testira, koliko se obruč može stegnuti, pre nego narodu oči iskoče i on, tako slep, progleda. Do tog momenta, tele doživljava medijsku slavu, parira čak i Karleuši (u tom slučaju glasam za tele). Šta je Neša - Kralj, mislio pod "život", izdokonajte sami. Imate vremena. Ostavite tuđi život i malo se zapitajte. Za kraj, moji dragi, kod očiju slepi, čitaoci, ostajte mi dobro i dosledno, do naredne ture ljubičastih teladi, krava koje lete i predaka superljudi. Fervel. I da. Tele je, ipak, sivo.
Нема коментара:
Постави коментар