Generacija sa slušalicama u ušima. Generacija isključena iz sveta. Tupi pogledi. Generacija, bez previše budućnosti.
Začulo se tri puta piiip i muzika je prestala. Nervozno izvadi telefon iz đžepa i u sebi opsova to što je zaboravio da napuni bateriju. Sada će ostatak puta morati da uživa u čarima praznih priča po prevozu, kikotanja malih kretenki, koje komentarišu kako je ko obučen, šta ko treba da uradi i kako da nedeljni ručak bude bolji. Sve to, iako im je tek trinaest i od života su videle par splavova, Crnu Goru i Kopaonik. Naravno, zamalo da zaboravi penzionere i njihovu vatreni obračun sa IdiotPlus sistemom, obračun epskih razmera, obračun prema kome povlačenje preko Albanije, liči na odlazak po burek, jogurt i pljuge u ranim popodnevnim satima.
Uplašio se. Skupio se u svom sedištu, uvukao bradu u kragnu svoje vijetnamke i posmatrao. Posmatrao. Posmatrao...
Ubrzo glasovi su počeli da se gube u izmaglici. Već su ličili na neprijatni žamor, no, nisu bili ništa više od toga. Pogledao je kroz prozor. MultiVižnov šljašteći bilbord, pokazivao je vrelih -7. Gužva na Slaviji mu je omogućila da vidi još par reklama, među kojima si mogao da nađeš prijatelje, kupiš kola, računar, i sve to dok u nekoliko sekundi buljiš u bilbord. Spustio je pogled. Kraj tramvaja je stajao taksi. Ford. Očuvan. Taksista je bio onako, puniji, lice mu se nije videlo. Držao je ogromnu kafu za poneti. Veću i od onih koje on pije kada započinje dan. Na instrument tabli je stajala nalepnica "Veži pojas, upali svetla. Bre!", nasmejao se na to. Onako, u sebi. Trenutak kasnije, taksi se izgubio u kolonama automobila i otišao svojim putem, ko zna gde.
Ljudi su žurili. Svi su manje više ličili na nindže, sa šalovima preko nosa i kapama. Videle su se samo oči. Posečene ledenom februarskom košavom. Negde u pozadini, čulo se zavijanje sirena hitne pomoći. Prijatan ženski glas, sa IdiotPlus automata, reče da stižemo na stanicu pod nazivom "Trg Slavija - Nemanjina"... Da, kao da to bez nje nismo znali. Niko tome nije pridao više pažnje od jednog pogleda ili eventualnog boranja čela.
Počeo je da razgleda ljude u autobusu. Visoki, nisiki, ćelavi i oni ne toliko ćelavi. Obrijani ili ne. Šljakeri, studenti, penzosi. Svako sa nekim svojim bremenom ukelsanim na fasadu, surovim dletom života. Većina ih je imala slušalice u ušima. Bar ovi mlađi. Delovali su odsutno, u svojim mislima. Primetio je lika u sjajnoj zelenoj vijetnamci. Dopala mu se. Primetio je devojku, čija je grimizna boja kose, jednostavno privlačila pažnju. Imala je prelepe oči. Ubrzo se okrenuo na stranu. Setio se - nije lepo buljiti. Posmatrao je zgrade. Akademski stil, pomešan sa neo-klasicizmom, sve lepo spakovano veštom rukom ruskih arhitekti. Oteo mu se uzdah. Predratna arhitektura. Poželeo je da tramvaj niz Nemanjinu ide sporije. Da može još da posmatra. To se nije desilo. Momenat kasnije, železnička stanica. Jurnjava tramvaja nastavila se, i prestala kod zgrade rogobatnog naziva, Palata pravde. Zapitao se, koliko ljudi tu, zapravo, nije dobilo pravdu. Mnogo, verovatno. Posmatrao je obe strane Savske. Izgledale su totalno različito. Ugledao je i Brašovanov BIGZ, divni spomenik moderne.
Tramvaj se lagano bližio sajmu. I sinulo mu je. Kod sebe je imao drugi plejer. Izvadio ga je iz torbe, priključio. Play. I sve nestade... Crno. Čula se samo muzika. Generacija Bez Budućnosti je pevala o Pritiscima. Odmah posle toga išao je Superheroin. Refleksno je izašao na svojoj stanici. Isto tako refleksno otišao do stana. Otključao i ušao. Izvadio je slušalice i još jednom opsovao sebe što je zaboravio da napuni bateriju. Što je tih nekoliko minuta morao da trpi stvarni svet...
Začulo se tri puta piiip i muzika je prestala. Nervozno izvadi telefon iz đžepa i u sebi opsova to što je zaboravio da napuni bateriju. Sada će ostatak puta morati da uživa u čarima praznih priča po prevozu, kikotanja malih kretenki, koje komentarišu kako je ko obučen, šta ko treba da uradi i kako da nedeljni ručak bude bolji. Sve to, iako im je tek trinaest i od života su videle par splavova, Crnu Goru i Kopaonik. Naravno, zamalo da zaboravi penzionere i njihovu vatreni obračun sa IdiotPlus sistemom, obračun epskih razmera, obračun prema kome povlačenje preko Albanije, liči na odlazak po burek, jogurt i pljuge u ranim popodnevnim satima.
Uplašio se. Skupio se u svom sedištu, uvukao bradu u kragnu svoje vijetnamke i posmatrao. Posmatrao. Posmatrao...
Ubrzo glasovi su počeli da se gube u izmaglici. Već su ličili na neprijatni žamor, no, nisu bili ništa više od toga. Pogledao je kroz prozor. MultiVižnov šljašteći bilbord, pokazivao je vrelih -7. Gužva na Slaviji mu je omogućila da vidi još par reklama, među kojima si mogao da nađeš prijatelje, kupiš kola, računar, i sve to dok u nekoliko sekundi buljiš u bilbord. Spustio je pogled. Kraj tramvaja je stajao taksi. Ford. Očuvan. Taksista je bio onako, puniji, lice mu se nije videlo. Držao je ogromnu kafu za poneti. Veću i od onih koje on pije kada započinje dan. Na instrument tabli je stajala nalepnica "Veži pojas, upali svetla. Bre!", nasmejao se na to. Onako, u sebi. Trenutak kasnije, taksi se izgubio u kolonama automobila i otišao svojim putem, ko zna gde.
Ljudi su žurili. Svi su manje više ličili na nindže, sa šalovima preko nosa i kapama. Videle su se samo oči. Posečene ledenom februarskom košavom. Negde u pozadini, čulo se zavijanje sirena hitne pomoći. Prijatan ženski glas, sa IdiotPlus automata, reče da stižemo na stanicu pod nazivom "Trg Slavija - Nemanjina"... Da, kao da to bez nje nismo znali. Niko tome nije pridao više pažnje od jednog pogleda ili eventualnog boranja čela.
Počeo je da razgleda ljude u autobusu. Visoki, nisiki, ćelavi i oni ne toliko ćelavi. Obrijani ili ne. Šljakeri, studenti, penzosi. Svako sa nekim svojim bremenom ukelsanim na fasadu, surovim dletom života. Većina ih je imala slušalice u ušima. Bar ovi mlađi. Delovali su odsutno, u svojim mislima. Primetio je lika u sjajnoj zelenoj vijetnamci. Dopala mu se. Primetio je devojku, čija je grimizna boja kose, jednostavno privlačila pažnju. Imala je prelepe oči. Ubrzo se okrenuo na stranu. Setio se - nije lepo buljiti. Posmatrao je zgrade. Akademski stil, pomešan sa neo-klasicizmom, sve lepo spakovano veštom rukom ruskih arhitekti. Oteo mu se uzdah. Predratna arhitektura. Poželeo je da tramvaj niz Nemanjinu ide sporije. Da može još da posmatra. To se nije desilo. Momenat kasnije, železnička stanica. Jurnjava tramvaja nastavila se, i prestala kod zgrade rogobatnog naziva, Palata pravde. Zapitao se, koliko ljudi tu, zapravo, nije dobilo pravdu. Mnogo, verovatno. Posmatrao je obe strane Savske. Izgledale su totalno različito. Ugledao je i Brašovanov BIGZ, divni spomenik moderne.
Tramvaj se lagano bližio sajmu. I sinulo mu je. Kod sebe je imao drugi plejer. Izvadio ga je iz torbe, priključio. Play. I sve nestade... Crno. Čula se samo muzika. Generacija Bez Budućnosti je pevala o Pritiscima. Odmah posle toga išao je Superheroin. Refleksno je izašao na svojoj stanici. Isto tako refleksno otišao do stana. Otključao i ušao. Izvadio je slušalice i još jednom opsovao sebe što je zaboravio da napuni bateriju. Što je tih nekoliko minuta morao da trpi stvarni svet...
Нема коментара:
Постави коментар