Blinded by the Sun

Возио сам кроз Западну Вирџинију. Западно место најближе истоку, каква глупост у давању имена. Померио сам скалу на радију.  Зачула се дивна нота акустичне гитаре и груби глас Еврласта. Заслепљен сунцем, био је наслов нумере. И био сам! Певушио сам са њим.

Негде код Оук Хила покупио сам стопера. Карирана плава кошуља. Био је Канађанин. Жвакајући дуван и пљујући кроз прозор, похвалио ми се како је лежао четири године због убиства. Рекао је да је кајање за слабиће. Хвалио се како воли топлу крв док тече низ врат. Опасан момак. Није ни вриснуо док је низ његов врат текла топла крв. Више није био тако жесток момак. Нисам га гледао у очи. Био сам заслепљен сунцем.

На бензиској пумпи, неких педесет миља даље, свирао је џез. Крчање звучника у неким моментима надјачавало је звуке сакса. Омањи чичица који је читао новине, није стигао да одреагује. Нож се већ нашао у његовом врату.  Покупила сам паре из касе, имало је доста. Нисам бројала. Чича се огледао у локви своје крви. Можда је требало да му извадим утробу, да као древни народи, погледа будућност. Насмејах се. Била сам заслепљена сунцом. Заслепљена сунцем...

У Блуфилду, у шљакерском бару, неки тип ми плати пиће. Испричах му моју причу. Неки старац је свирао клавир. Био је добар. Тип је био мудар, слушајући ме, рекао је да се не секирам, да нема пакла. И да радим то у чему сам најбољи. И радио сам. И био сам најбољи. А био сам и заслепљен. Заслепљен сунцем. 

Сели смо у мог старог форда. Некгде на пола пута, мој кратеж је опалио. Мудраца више није било. Сада је носи моју тајну у пакао. Било га или не. Чини ми се да је рецитовао молитву, док сам га вукао из аутомобила. А Ја? Ја сам и даље био заслепљен.

Са пумпе сам узела старчева кола. На неком од наредних шоферских стајалишта сам убила лика који је покушао да ме силује. Чекић из пртљажника је послужио. Мењала сам кола за пиштољ. Хромирана 45ица. Лепа, дивна. Женствена. Огладала сам се на његовој цеви. Била сам заслепљена сунцем. Сунцем...

Мало касније, са мојим пиштољем за појасом стопирала сам на путу. Стао ми је тип са старим фордом. Био је сладак. Брада од пар дана, нека, необавезна фризура.  Свидео ми се. У следеђем мотелу биће мој... А ја ћу наставити даље! Заслепљена сунцем!

Стао сам и покупио аутостоперку. Чекић ми је био под седиштем. Нежно ћу је успавати помислих. Била је опуштена. Каже да иде у Њујорк. Да покуша да се запосли као играчица. Нисам могао да замислим њено лепо тело, да буде додиривано од стране реднекова. За пар долара више,  храпаве мушке руке на њеном телу... Њихове бале над лименкама Бадвајзера... Рекла је да је у хороскопу рак, онако необавезно, док је намештала шминку, огледајући се у ретровизору. Мазала је њене вампирске усне, курвинско црвеном бојом. Сањала је о Бродвеју који је видела на телевизији. Неће она до тамо стићи... Сузе ће спрати њену курвинску шминку када буде видела крај. А сунце, сунце ме је и даље држало заслепљеним.

На паркингу оближњег мотела понудила сам му да спава самном. Одбио је. Рекао је да мрзи ствари које неко ради из сажаљења. На радију се поново огласи Еврласт.  Овог пута певао је „Како је то“.

Испод седишта извадио је чекић. На њему је већ било крви. Поновио је да не воли ствари које му се нуде из сажаљења. Извадаила сам пиштољ и опалила. Пре него је пао мртав, стигао је да ме удари... Успава...

Нису видели очи једно другоме. Били су заслепљени сунцем. Тотално.

На радију, Еврласт је завршавао своју песму. “ 'Cause then you really might know what it's like to have to choose...“.  Два човека стајала су крај старог форда. Насмејали су се лагано. Изнели су лешеве из аута и наставили вожњу.

Били су заслепљени сунцем...