Време, необично, топло. Небо, некако, нежно плаво, као насликано руком неког давно преминулог уметника, који сада одозго наставља цртање на још већем платну. Негде у даљини, купола неког Храма сија. Окупана златним нитима сунца.
Недеља. Дан сунца. После дуго времена, коначно, јесте дан сунца. Као да се људско сивило приказивало на небу сво ово време. Било је и превише суморно. Из неког разлога, слика Ауроре Бореалис се намеће. То дивно разливање боја. Та игра, својствена само природи. Само Њој.
Човече. Запиташ се заправо, колико брзо је прошло тих пет година. Од задњег обећања одласка на, необавезну, кафу, и неке, тотално небитне приче. Знаш, она прича, ослобођена од баласта проблема, које вечито вучемо за собом. Она у којој проблеми не заузму примат, где није важно шта и како после. Где се рачуна само сада.
Испаднеш џентлмен. Поклониш цвет. Не ружу. Ни оријентални љиљан. Јесу лепи. Лепо и миришу. Ипак, нису их ти створио. Поклониш направљени цвет. Са једним јединим циљем, да измамиш осмех на лице. Схватиш, да си можда никакв материјал за џентлмена, али кога то брига. Љиљани и руже су ионако пролазни. Утисак који оставиш, није.
Пар сати разоговра, са проблем-фри филозофијом. Гомила тема, сабијених у пар сати одвојених за то. Растанак, уз већ извикано, али искрено, драго ми је да смо се поново видели. И јесте ми било драго.
На крају, теби остане само, да се потрудиш да по други пут не изгубиш те дивне људе које поново сретнеш. Мање више, и њима остаје исто. И настављаш да путујеш даље. Размишљајући, на који нови пут ће, чудна игра живота да те наведе.
Нема коментара:
Постави коментар