Пробудиш се тако, и кроз огромну стаклену површину на зиду, видиш, да је напољу за промену ведро. Небо је поново плаво. Назире се и сунце. Ниво животне енергије нагло порасте. Роде се нове идеје. Рашире се крила старим маштањима и амбицијама. Спадну окови тмурног времена, горких падавина и јебене Кошаве. Роди се јутро, јутро озбиљних планова. Толико озбиљних, да и сам себе запиташ, да ли је са тобом све у реду. Убедиш себе да јесте, иако добро знаш да је и прича са собом врста лудила. Озбиљнијег.
Кренеш тако амбициозно да набрајаш. Од данас ћу... Редовно да се бријем, редовно и да једем, више да спавам, мање да блејим у празно, да се трудим да не завршавам обавезе у задњи час, да није неопходно задње паре дати на стрип...
Наоружан тако, позитивним мишљењем, сунчаним даном и дебелом зимском јакном. Излазиш вани. Дубок удах јутарњег ваздуха. Кашаљ. Дивота. Опет монтираш осмех на лице, наиме, ништа не може да поквари твоје јутро, оно са озбиљним плановима. Слушке у уши. Пева Џеси Џеј. Сам себи си сувише лак, лебдиш до баске станице. Контрола. Овај пут си им доскочио, имаш карту! Вожња нимало удобна, гомила пензоса, ђака и остале болументе, са само њима знаном путањом кретања. Стижеш на одредиште. Ту је још пар колега. Дивно јутро зар не? Дивно је, дефинитивно јесте.
Прилазиш згради, при том прескачеш бару величине језера, зато што је негде пукла цев. Личиш на неку комбинацију Бер Грилса и балерине. Тотално геј. Тачно је, девет часова и десет минута.
-Чекате Енглески? , упита чова. -Мхм. , би одговор. -Нисте прочитали обавештење на вратима? Данас немате Енглески, пре 15 минута је то јавила. Џабе сте се цимали. , и упути поглед пун сажаљења.
И опет крећеш гајби. Трудиш се да ни то не поквари твој дан. Прескачеш опет ону бару. Улазиш у Трафику. "Један ДД број 16." Управо оде последњих 200 динара. Кул. Наилази и бас. Опет јебени пензионери. Има ли у овој држави неког другог сем њих?
Улазиш у стан. Гледаш се у огледало. Схваташ да си необријан. Поново си дао све паре на стрип, прошло је подне ниси ништа јео... Гледаш кроз прозор. Платан се повија под налетима ветра. Небо више није плаво. Јутро више није амбициозно. Падне ти на памет, да неко евентуално има страшан смисао за хумор. Можда је све то неко само сањао. Можда си све то само ти сањао... Можда... Ко зна...
Кренеш тако амбициозно да набрајаш. Од данас ћу... Редовно да се бријем, редовно и да једем, више да спавам, мање да блејим у празно, да се трудим да не завршавам обавезе у задњи час, да није неопходно задње паре дати на стрип...
Наоружан тако, позитивним мишљењем, сунчаним даном и дебелом зимском јакном. Излазиш вани. Дубок удах јутарњег ваздуха. Кашаљ. Дивота. Опет монтираш осмех на лице, наиме, ништа не може да поквари твоје јутро, оно са озбиљним плановима. Слушке у уши. Пева Џеси Џеј. Сам себи си сувише лак, лебдиш до баске станице. Контрола. Овај пут си им доскочио, имаш карту! Вожња нимало удобна, гомила пензоса, ђака и остале болументе, са само њима знаном путањом кретања. Стижеш на одредиште. Ту је још пар колега. Дивно јутро зар не? Дивно је, дефинитивно јесте.
Прилазиш згради, при том прескачеш бару величине језера, зато што је негде пукла цев. Личиш на неку комбинацију Бер Грилса и балерине. Тотално геј. Тачно је, девет часова и десет минута.
-Чекате Енглески? , упита чова. -Мхм. , би одговор. -Нисте прочитали обавештење на вратима? Данас немате Енглески, пре 15 минута је то јавила. Џабе сте се цимали. , и упути поглед пун сажаљења.
И опет крећеш гајби. Трудиш се да ни то не поквари твој дан. Прескачеш опет ону бару. Улазиш у Трафику. "Један ДД број 16." Управо оде последњих 200 динара. Кул. Наилази и бас. Опет јебени пензионери. Има ли у овој држави неког другог сем њих?
Улазиш у стан. Гледаш се у огледало. Схваташ да си необријан. Поново си дао све паре на стрип, прошло је подне ниси ништа јео... Гледаш кроз прозор. Платан се повија под налетима ветра. Небо више није плаво. Јутро више није амбициозно. Падне ти на памет, да неко евентуално има страшан смисао за хумор. Можда је све то неко само сањао. Можда си све то само ти сањао... Можда... Ко зна...
Нема коментара:
Постави коментар