Angel, angel, what have i done?
... why can't I cross this river?
MJK/Puscifer/The Humbling River
Са друге стране, стајао је он. Карон, лично. Вода се приликом судара са његовим сплавом расипала у хиљаде ситних капљица, а потом поново спајала са реком, сливајући се низ труп, већ помало, распалог сплава. Дрво је било старо. Радило је свој посао, пркосећи води, и држећи сплав јединственим, еонима. И Карон је био стар. Могло би се рећи, већ и уморан. Играо се са златним новчићем, који вероватно никада неће потрошити. Но правило је правило. Златник за скелеџију. Кованица је клизила са прста на прст, вештином стеченом пре много хиљада година. Његов поглед био је изгубљен у благој тмини друге стране реке. Тамо, иза магле, на другој обали, назирао је два обличја. Осећао је страх једног од њих. Само једног?
Нервозно је гледао у анђела, који је мирно седео на камену крај воде. Његове беле одоре, биле су једино што је пркосило тмини овог места. И даље је био на коленима. По први пут у животу осетио се немоћним. Да било шта учини. Да било шта промени.
Присећао се како је селима у којима је владала глад, налазио храну. Сећао се јасно, освајања највиших планина, које му људи показаше. Без проблема. А сада, седи овде, крај реке. И немоћан је. Као новорођенче.
Погледао је у анђела. Није морао да изговори ни једну једину реч, знао је да га овај разуме. Знао је да зна шта би рекао. У исит мах, није желе да ждере тишину, и ремети тај дивни жубор воде.
Погледао је у реку, па у анђела. Прошао сам најмрачније шуме. Прошао сам најкаменитије голети. Сам! Ватра је била немоћна под мојом ногом, ветар је одустајао од намере да ме спречи. Све то! Сам! Шта је са овом реком? Зашто...
Био сам говорник борбе против тиранина. Свргао сам краља, заузео престо... Сам! Ја!
Мање мисли о ономе што си урадио. Стигао си до дела пута на коме мишићи и пркос не чине многа добра. Отвори свој ум. Отвори своје срце... Иначе, заувек ћеш остати са ове стране реке.
Потребно је много више од доброг говорника. Много више од узетог краљевства и богатства. Запитај се, колико њих би ти се сада придружило? Само заједно можете прећи... Запитај се, зашто си све то радио... Запитај се...
Храну гладнима! Највише планине, само зато што су их показали и рекли да ...
Много више од мишића и пркоса!
Ветар. Ледени вет...
Мање приче и мање промишљања о добијеним биткама. Само оне пред тобом су битне.
Говорник против тираније. Ослободилац. Ј...
Речи више не чине добро. Оне посекоше више глава него мач.
Свргао краља... Сам... Ја...
Зашто? Запитај се. Отвори срце, отвори ум.
Ја... Ја...
Запитај се...
Ја...
Ум. Срце.
...
"Желео сам моћ. Желе сам славу. Нису постојали други мотиви. Да се о мени прича. Да се о мени казује. Није било алтроизма. Чак ни у траговима. Желео сам дивљење..."
Тама је прогутала његов крик. Једино што се чуло, било је жуборење, мирне, воде. Био је склупчан на обали, у фетусном положају. Јецао је.
Пријатна беличаста светлост анђела је нестала. Остала је само тмина. Крај њега се појавила златна кованица. Велика. Сјајна. Предуслов за победу у последњем боју...
Устао је. Лагано је отресао са себе песак. Новчић је био величине длана. Неке битке је боље изгубити. И пре него што му је та мисао до краја прошла кроз главу, бацио је новчић у реку. Учинило му се да чује како се неко отима за тај новчић. Уобразиља. Окренуо се, пошао из мрака. Ка светлости. Ка дану. Ка животу...
... why can't I cross this river?
MJK/Puscifer/The Humbling River
Са друге стране, стајао је он. Карон, лично. Вода се приликом судара са његовим сплавом расипала у хиљаде ситних капљица, а потом поново спајала са реком, сливајући се низ труп, већ помало, распалог сплава. Дрво је било старо. Радило је свој посао, пркосећи води, и држећи сплав јединственим, еонима. И Карон је био стар. Могло би се рећи, већ и уморан. Играо се са златним новчићем, који вероватно никада неће потрошити. Но правило је правило. Златник за скелеџију. Кованица је клизила са прста на прст, вештином стеченом пре много хиљада година. Његов поглед био је изгубљен у благој тмини друге стране реке. Тамо, иза магле, на другој обали, назирао је два обличја. Осећао је страх једног од њих. Само једног?
Нервозно је гледао у анђела, који је мирно седео на камену крај воде. Његове беле одоре, биле су једино што је пркосило тмини овог места. И даље је био на коленима. По први пут у животу осетио се немоћним. Да било шта учини. Да било шта промени.
Присећао се како је селима у којима је владала глад, налазио храну. Сећао се јасно, освајања највиших планина, које му људи показаше. Без проблема. А сада, седи овде, крај реке. И немоћан је. Као новорођенче.
Погледао је у анђела. Није морао да изговори ни једну једину реч, знао је да га овај разуме. Знао је да зна шта би рекао. У исит мах, није желе да ждере тишину, и ремети тај дивни жубор воде.
Погледао је у реку, па у анђела. Прошао сам најмрачније шуме. Прошао сам најкаменитије голети. Сам! Ватра је била немоћна под мојом ногом, ветар је одустајао од намере да ме спречи. Све то! Сам! Шта је са овом реком? Зашто...
Био сам говорник борбе против тиранина. Свргао сам краља, заузео престо... Сам! Ја!
Мање мисли о ономе што си урадио. Стигао си до дела пута на коме мишићи и пркос не чине многа добра. Отвори свој ум. Отвори своје срце... Иначе, заувек ћеш остати са ове стране реке.
Потребно је много више од доброг говорника. Много више од узетог краљевства и богатства. Запитај се, колико њих би ти се сада придружило? Само заједно можете прећи... Запитај се, зашто си све то радио... Запитај се...
Храну гладнима! Највише планине, само зато што су их показали и рекли да ...
Много више од мишића и пркоса!
Ветар. Ледени вет...
Мање приче и мање промишљања о добијеним биткама. Само оне пред тобом су битне.
Говорник против тираније. Ослободилац. Ј...
Речи више не чине добро. Оне посекоше више глава него мач.
Свргао краља... Сам... Ја...
Зашто? Запитај се. Отвори срце, отвори ум.
Ја... Ја...
Запитај се...
Ја...
Ум. Срце.
...
"Желео сам моћ. Желе сам славу. Нису постојали други мотиви. Да се о мени прича. Да се о мени казује. Није било алтроизма. Чак ни у траговима. Желео сам дивљење..."
Тама је прогутала његов крик. Једино што се чуло, било је жуборење, мирне, воде. Био је склупчан на обали, у фетусном положају. Јецао је.
Пријатна беличаста светлост анђела је нестала. Остала је само тмина. Крај њега се појавила златна кованица. Велика. Сјајна. Предуслов за победу у последњем боју...
Устао је. Лагано је отресао са себе песак. Новчић је био величине длана. Неке битке је боље изгубити. И пре него што му је та мисао до краја прошла кроз главу, бацио је новчић у реку. Учинило му се да чује како се неко отима за тај новчић. Уобразиља. Окренуо се, пошао из мрака. Ка светлости. Ка дану. Ка животу...
Нема коментара:
Постави коментар