Kule i zidovi

...znam da sam pobedio,
jer posle svega nikoga ne mrzim,
i nikoga nizašta ne jurim, 
žao mi je samo što neke ljude sam voleo više...
                                                           St / Više se ne bojim



Kamen i kost.
Kule do neba, a odatle most.
Do kraja, do raja. Ili to beše pakao?
Prokletstvo. Sećam se svega.
Prošlosti, budućnosti, samo mi sada izmiče.
Na tronu života. U ulozi skota. Bezosećajnog.
Sigurnog u svojim kulama i zidovima.
Zaštićen od vetra i od ljudi.
Pomalo puklog. Po šavovima. Po krajevima.
Rastrzanih niti. Razbacanih misli. Razbacane kose.
Dobro je. Zidovi su celi. Još su tu. Stoje.
Kad se nađe nego lud da ih ruši, pustiću.
Dotada, svi vide površinu. Klesano lice.
Nevoljni da zagrebu dalje od početka.
Nesigurni da pogledaju u pravom smeru.
U oči. One pričaju priču. One nose breme.
One spoznaju suštinu.
One pokazuju taštinu.
Šta koga tišti i muči.
Ko je lud, a ko  to još uvek uči.
Svako na svoj, jedinstveni, način.
I padneš, više puta. Plači!
Ustaješ, osakaćen, a ne jači.
I opet zidaš zid. I opet plači.
I opet si siguran. Siguran i lud.

Stoga, neguj svoje ludilo.
Nemamo iste ožiljke,
Ne razumeš moje sivilo.
Svako ima svoje odlike...