И тако. Ово му дође као мала ретроспектива фестивала, у народу познатог као Излаз. И уједно мој покушај да будем критички настројен према преслушаном. Изађем ти ја у Излаз... Тако почиње. Место путем југа, путем мора и (још) топлијих крајева, које искрено презирем, или бар не осећам никакаву душевну привлачност са њима, кренем путем севера, у равни град, Њу Нау, што би рекле неке наше, полуписмене медијске личности. И даље живим у заблуди, да је земља плоча, одатле би се видео Кинески Зид. Но, шалу на страну. Мало равно место, одушевило ме што мање више за пола сата може да се истабанише било где. Те сам уједно, користио прилику да мало размрдам моје на-превоз-навикнуте-и-зарђале ноге.
Пријавили се лидерима да смо стигли, добили смене, колеге, нове другаре. Мало се знојили на плус богтепитакол'ко, и коначно, дочекали дан. Дан када креће тај фамозни фестивал. Излаз. Човече. За мене је дефинитивно био Излаз од стварности, мозга и догми, које некако мораш да поштујеш док си понизни роб свакодневног радног дана.
Блеја на ливади, пред главним улазом. Пар сати после смене, а опет пар сати пре фестивала. Сутрадан нерадни дан, може да се остане до раних јутарњих часова. Баш раних. Оне које регуларно не видиш, све док, заправо, не заборавиш да спаваш целу ноћ.
Дошло и тих неколико минута пред почетак фестивала. Чује се штимовање Атеиста са Мејна. Сморио се невероватно, што су они предгрупа неком тако великом као што је Бед Рилиџн. Одлучио да прескочим Атеисте, онако помало исфрустриран, одлазим на Бед Рилиџн. Део екипе остаје да доврши пиво пред улазом.
Религиозно откровљење десило се у 20 часова. Човече, мислим да бих морао да смислим неке нове речи које би описале стање у мојој глави, када су пра-оци панка започели свирку. Одушевљење, помешано са дозом чуђења, одакле снаге тим, не тако више младим, људима да звуче толико добро и да толик озраче енергијом. Да су свирали наредних пет сати, био бих у стању да скачем и певам. Дивно!
После њих, на сцену излазе Дарквуди, већ проверени, једно н пута слушани. Да не кажем да ме смарају, али и нисам баш превелики фан песама чији фонд речи може да стане у једну просто-проширену. Некако, као да је завладала инфлација речи у тој њиховој музици. Но, атмосфера коју су људи направили, ђускање које је било сјајно, не могу да порекнем. Скидам капу.
Једни од звезда вечери. Аркејд Фајр. Гомила музичара, са још већом гомилом инструмената. Константна промена истих, и препознатљив звук, била би најава за њих. Стварност? Знатно другачија и сувопарнија. Потсетили су ме на виц, у коме припадник ромске националности (да будем политички коректан) мења деци гаће. Ти са њим, ти са њим... И тако у круг. Можда не контам те мејнстрим, њу ејџ бендове, ал' човече, оно смара.
Одатле побегнемо, на људе који су то вече славили 20 година свога постојања. Хаус оф пејн. Еверласт, човече, у Србији! Нисам могао да поверујем да сам то дочекао! Његови хитови, уз публику, која заправо, заиста, познаје његов рад. Одушевљење, скакање до изнемоглости уз Џамп Араунд. Ноге су кукале, како не могу више. Мозак је био еуфоричан и није било места болу. Хаус оф Пејн! Дефинитивно, људи које поново желим да слушам!
Док се маса лагано разилазила са Фјужна, а ми табанали ка Мејну, ухватимо, Ритам Нереда, на како ћу касније сконтати једном од најбољих стејџева. Експлозив! И сходно имену, људи су заиста направили неред. Доказали су и показали да заиста прате свој пут. Да ли је то пут безнађа или не, заиста није било важно. Показали су нам да треба да се чувамо за себе, оно најбоље! Да не живимо туђе животе. Показали су праву вредност панка. Показали су да ова земља и те како има да понуди много штошта друго, сем кича и шунда.
Пауза од сат времена. Не пауза проузрокована умором, кога је било и превише, већ проузрокована кашњењем Магнетик мена. Помало већ нервозни, чекамо почетак концерта. У пола 4, концерт почиње. Магнетик мен. Емси, који дефинитивно зна како да дигне масу. Гости, који су дефинитивно завредели пажње. Ди џејеви, који дефинитивно знају шта раде. Даб степ, који вози, без обзира да ли се противиш звуку или не. У комбинацији са визуелним ефектима, нешто, што речи не могу да опишу. Нешто, што пренос на телевизији, не приказује. Еуфорија у свом најлуђем издању. Вожња и трипови без грама опијата. Магија. Магија преточена у звук, нечега, што се неко усудио назвати, комерцијално. Магија која није престала до краја фестивала.
Пред сам одлазак, са брда изнад Денс арене, слушали смо Дедмауса, сунце се полако будило изнад Новог Сада, призор за памћење. Призор магичан. Сет мртвог миша који је возио, само онако како рејвер уме, остао је у сенци Магнетик Мена.
Већ се разданило. Било је време за полазак. Спавање. Сутра је био наставак саге зване Излаз. Ноге су већ одбијале сарадњу. Довукао сам се до стана... И заспао...
Нема коментара:
Постави коментар