Са критичке тачке гледишта - не волим да критикујем.

И тако. Кренух да пишем о тим данима Егзита, ал' ето, једноставно не иде. У међувремену закључих да ми критика туђих радова није јача страна. Стога исту препуштам људима који имају крупула да коментаришу туђе дело, а да при том, најчешће, ништа своје нису створили. Не ретко чујем, како је најлакше седети у фотељи и критиковати. И по том питању испадох бела врана. Једноставно не могу. Седим у тој фамозној фотељи. Држим свој рачунар на коленима. Али критика једноставно не долази. Просто, запитам се, како могу, кад моје музичко знање није довољно, чак ни приближно, неком, најлошијем од њих. Стога, ето извињавам се сам себи, ако ником другом, што сам и покушао са нечим таквим, што ми није природно. Ваљда, и са тим треба да се родиш.

Могао бих да се распишем о људима које сам упознао, догађајима које сам доживео и преживео тамо. Табанисању тамо-'амо, пржењу на бог-те-пита-колико, зезању и блеји са осталим становницима Егзит државе. Ал' ето - нећу. Бићу себичан. И те људе и те догађаје и све то остало што је пратило тих пар дана, себично, задржавам за себе. Само за себе. Толико су дивни, толико су добри, толико су ми прирасли за срце. Сад су моји! Тачка.