Maske

Nije rekao kako se zove. Nismo ga ni pitali. Stajali smo naspram njegovih maski. Bile su prelepe. On je stajao u Knezu, negde oko FLU-a. Bio je jedan od onih umetnika, što izlažu svoje radove, ne bi li prodali i tako preživeli. Duga brada i upale oči, ocrtavale su stanje u kome se taj čovek nalazio. Mada, opet, na neki čudan način odisao je smirenošću i toplinom, kakvom samo neki, pravi, čovek, može da odiše. Umetnik...

Gomila ljudi, kretala se, naizgled haotično. Svako svojim putem, svako za svojim snovima. Tu i tamo, neko bi uputio pogled pun prezira, prema tim, uličnim umetnicima. Deca brzog života. Gen samilosti se negde u toj brzini izgubio. Umetnost ih nije zanimala, još manje životna priča nekoga, ko je osuđen da svoj talenat troši po ulici, samo i samo da bi preživeo. Maske su gledale u prazno. Stajale su obešene, na nekom improvizovanom štandu. Gledale su u prazno, a videle pravo u dušu. Našu. Njegovu. Svačiju. Samo su trebali da se zagledaju...

Oko Njega, par ljudi je prodavalo svoje radove. Svi su imali svoje maske. Nisu bile na prodaju. Bile su im na licima. One maske, koje su čuvale dostojanstvo, koje su čuvale njihove umetničke duše od pogleda prolaznika. One maske, koje svi mi pre ili kasnije stavimo, ne bi li zaštitili, ono dečije u svima nama.

Zagledali smo se u jednu. Bila je šarena. Bela, sa šarama. Bila je drugačija, neobična. Možda baš kako smo se i mi u tom trenutku osećali. Branka ju je nežno uzela, upitala je koliko košta. Čovek se blago nasmešio. Koliko god date, rekao je, potom je usledio deo, od koga su naše maske spale. Od koga su se naše maske slomile... Od koga se srce slomilo i postalo kivno na društvo i sve one koji su doprineli tome. "Koliko god date... Samo da jedem nešto danas", rekao je. Pogledali smo se. Pogledali smo njega. Pogledali u maske ponovo... Bile su tako divne. Tako drage. Igrale su se sa svetlošću, izražavajući neverovatno mnogo emocija i lica. Bile su kao ljudi. Iza jedne statične fasade, krila se čitava lepeza emocija i izgleda...

Poželeli smo da imamo hiljade da mu damo. Da više nikad ne bude u toj situaciji. Poželeli smo da kupimo sve maske! No, nismo mogli. Kupili smo tu jednu. Platili je više nego što je tada vredela, no, sigurno manje, nego što bi vredela da živimo bilo gde, gde se kultura vrednuje i poštuje. Ostadosmo da popričamo sa njim još malo. Iz znatiželje. Ili iz nekog višeg razloga. To nikad neću znati. Zahvalio nam se, do neba, pa i više. Rekao je da radi za neki film. Maske. Da čeka novce od toga, da će posle toga, valjda, krenuti na bolje. Poželeli smo mu sreću i otišli... Dobar deo tog i narednog dana mučilo me je pitanje... Šta je sa tim čovekom...

Epilog.
Par nedelja kasnije, videh Ga u blizini faksa. Prepoznali smo jedan drugoga. Jedan pogled, i u njegovim očima nešto zaigra. Više nije bilo onog očaja, koji je vladao u tim upalim očima. Sjaj, to je bilo ono što se videlo sada. Nisam prišao da ga pitam kako je i šta se desilo. Nije bilo potrebe za tim. Ipak su oči ogledalo duše... U njima sve piše...