Сто пута изговорена лаж, постаје истина.
Савршена лаж. Насмејао се на помисао да управо то изводи. Да је то његов живот. Да је то он. Зраци сунца већ дуго његову собу нису имали на листи посета. Одавно су сви прозори били замрачени. Није волео сунце, превише га је подсећало на искреност, на чистоту. На нешто, што он, у најмању руку, никад није био. Рођен је у лажи, живео је у лажи. Од када зна за себе играо је игре. Игре живота. Био је мајстор у томе. Мајстор игре. Насмешио се. Сетио се књиге, Мајстор игре, Сиднија Шелдона, описана личност је била аматер за њега. Дивио се својој генијалности. Протегао је врат и запалио своју прву цигарету за тај дан. Није волео цигарете, но, све је било део игре, детаљи, детаљи су увек важни. Било му је потребно да пар минута да намести своју волим породицу фацу. Чуо је комшинке, које су кафенисале са његовом женом. Није их волео. Ни њу није волео. Добро је да нису имали деце, иначе би морао да се претвара да воли и њих.
Сишао је низ степенице. Загрлио и пољубио своју жену. Бљак. Презирао ју је. Комшинице су поверовале, у сваки његов поглед, у сваки његов покрет. Човече, колико је добар. Дивио се сам себи. Сипао је себи кафу. Запалио још једну цигарету. На тренутак се запитао, зашто то ради, зашто игра све те игре. Одговор није знао. Дошао је до закључка да не зна другачије. Да другачије не уме, истина, никад није ни покушао, али овако је било лакше. Помиловао је жену по коси, бујној, плавој. Поздравио се са комшиницама. Сео у свог металик сивог крајслера и одвезао се на посао. Паркирао је ауто. Још пар минута је седео у колима, посматрао се у огледалу и вежбао нову улогу. Улогу пословног човека, помало невештог и сметеног, улогу некога, на кога нико не би посумњао да је ителигентан, онолико колико је ОН био. И поред тог става, на послу су га волели, шта више, обожавали. Хранио се њиховом пажњом, а још више, њиховом не пажњом. Ризик. Сетио се, ризик, један од разлога зашто игра ту игру. Игру савршене лажи. Искористио је време, паузе за ручак. Навукао своје рукавице, и елегантно истресао ампулицу у ручак једног од директора. Није имао разлога за то. Једноставно, могло му се. Доказивање. Још један од разлога због кога је играо ту игру, са самим собом. Волео је да доказује своју генијалност, не другима, већ себи. Само себи. Негде, насмејао се, неким од својих многих унутрашњих лица...
Навукао је свој капут, и лагано одшетао до паркинга. Ушао је у кола. Одвезао се на други крај града. Поново је седео у колима пар минута. Поново нова улога, поново нова лаж. Ушао је у стан. Нова жена. Овога пута ту је било и дете. Насмешио им се. Сео на кауч, подигао уморне ноге на мали клуб сточић. Дотична црнка му је нешто придиковала. У његовој глави све то је звучало као једно огромно, непрекидно бла бла бла. Устео је, прошетао се до кухиње. Видео је свој одраз у сечивима ножева. У њему се родила идеја. Мрачна. И поврх свега крвава. За пар минута било је готово. Више није било жвоцања. На миру је погледао вести. Потом је искључио телевизор и одвезао се код свог психијатра, на редовну терапију. Понестајало му је лекова који хране његове личности. Комбинација која би до сада вероватно убила било кога, њему је давала живот и снагу. Манични напади депресије били су све јачи. Требале су му његове таблете. Бомбоне што умирују бол...
Возио је, једно, 60 преко ограничења. Иза њега се појавила плава ротација. Зауставио се, отворио прозор. Није глумео финоћу. Извадио је папир и позвао се на дипломатски имунитет. Отац му је био угледни дипломата. Њега није било много брига. Позорник га је опоменуо, на шта му је овај одговорио напушавањем. Није био у елементу. Није желео да буде у елементу. Пре поноћи, вратио се кући својој вољеној плавој женици. Заспао је... Кошмари. Сви ти људи, та лица, те личности. Вапеле су да изађу. Дозивале су га. Вукле га на дно. Постајао је жртва игре коју је сам направио. Игре лажи. Но, не било које лажи. Игре савршене лажи. Игре у којој, ко год крене да покуша шта је он заправо радио, наилазиће само на вртоглави низ кругова. И улога. Нико није могао да зна, које све улоге је он играо. Детаљи, лепота је у детаљима. Увек су му били битни...
Пар месеци касније...
Још једна предуга ноћ. Још мучних кошмара. И поред веће дозе својих лекова, кошмари нису пролазили. Све његове улоге су га прогањале. Седео је на свом кревету. Палио своју прву јутарњу цигарету. Посматрао је пламен свог зипо упаљача. И синуло му је. Узео је свој пиштољ. Откочио га... Његова жена је вриснула. Крв се расула свуда по зиду. Пао је мртав. Пиштољ му је испао из руке. Какав тетралан завршетак, какав крај представе. Завеса се спустила. Лаже је готова... Или није...
Епилог...
Као у сваком, глупом, америчком филму на сахрани је падала киша. Људи су га величали и хвалили. О покојнику све најлепше, зар не? Сви су разбијали своје главе, зашто је то урадио. Сви су покушавали да склопе слагалицу, ко је он заправо био. Нису успевали. Никад неће ни успети. Никада неће знати за његову сјајну игру. Игру коју никада неће разумети. Игру којом је доказао колико је генијалан. Игру, која се игра кроз цео живот... Једино му је било криво, што крај своје игре неће моћи да види... Или можда хоће, никад није веровао у та верска срања. Но, ко зна, можда је погрешио... Савршена лаж. Успело му је.
Нема коментара:
Постави коментар